Te 1958. godine trebinjsku gimnaziju su završila 44 đaka, sada ih ima svega 15 i većina je danas stigla da proslavi 65 godina mature.
Stigao je čak i profesor Sveto. Uveliko gazi desetu deceniju života ali ovu generaciju dobro pamti.
“Po meni ova generacija i generacija ispred njih su dvije generacije koje se kasnije nisu ponovile”, kaže profesor Sveto Ivanković. Na pitanje jesu li bili nestašni, profesor kroz smijeh odgovara: “Pa i nisu, nisu. Jest jedan onaj tamo”.
Ovo je osamnaesta generacija trebinjske Gimnazije. Ta škola je tada bila smještena u sadašnjem Muzeju Hercegovine. Baš kao i prije 65 godina sastali su se na ulaznom stepeništu. Emocije i sjećanja samo naviru.
“Veselo, doduše, malo teže uz ove stepenice, prije smo skakutali a sada se veremo. Ja savjetujem moje vršnjake, nemojte brojati godine i govoriti koliko imate, nego govorite koliko je ostalo do 100 mnogo je simpatičnije svakome kome kažete”, kaže Rade Aleksić.
“Osjećaj je fantastičan, mi smo već ljudi u poznim godinama, gazimo debelo devetu deceniju svog života i sada vidjeti se sa kolegama iz tog vremena prije 65 godina kada smo maturirali u ovom starom zdanju trebinjske gimnazije. Šta da vam kažem”, priča Gojko Bjeloglav.
Većina ovih maturanata živi u Trebinju, neki su stigli iz Bileće, Beograda, Dubrovnika, a neki čak iz Liona. Školske vragolije pamte a o prvim simpatijama pred kamerom ne žele.
N:“Šta pamtite? Možda neku prvu ljubav?”, “A ne nisam imala, nismo mi bili od tog posla”, kaže Draga Arežina.
N: “Kakvi su Vaši drugari iz škole?”, “Svi fini, drago mi je što ih vidim”, iskrena je Ljubica Dučić.
Tada je sve bilo drugačije pričaju maturanti i kažu poštovanje profesora i dobro drugarstvo uvijek su bili na prvom mjestu. To se vidjelo i danas kada je profesor Sveto držao čas.
