Свемир можда дјелује као тихо и беживотно мјесто, али ако бисте могли да помиришете његове планете, облаке гасова и звјездану прашину, наишли бисте на цијели спектар познатих и неугодних мириса.
Од сумпора и амонијака до уљне паре и спаљеног метала, научници данас дословно "њушкају" по свемиру како би боље разумјели његов састав а можда чак и пронашли трагове живота.
Канадски астронаут Дејвид Сеинт-Жак није једини који се након свемирске шетње вратио у модул са нечим занимљивим на опреми: "мирисом свемира".
Астронаути су га описивали као спој спаљеног меса, барута и растопљене пластике. Неки тврде да подсјећа на заваривање метала, други на озон након олује. Али, шта то тачно мирише и зашто?
За Марину Барценилу, научницу и астробиолога са Универзитета Вестминстер у Лондону, питање "како мирише свемир?" постало је лична опсесија. Данас у лабораторији реконструише мирисе планета и звјезданих система, а њене формуле део су нове изложбе у лондонском Природњачком музеју.
На примјер, Јупитер, највећа планета Сунчевог система, мирише као "отровни марципан", каже Барценила. Његов горњи слој чине кристали амонијака који подсјећају на мачији урин. Дубљи слојеви садрже амонијум сулфид - комбинацију амонијака и сумпора која смрди на трула јаја.
Ту су и органски молекули са мирисом нафте, па чак и бијелог лука. Све скупа?
"Као бомба мириса из пакла", каже Барценила.
Сатурнов мјесец Титан с друге стране вјероатно мирише на бадеме, бензин и покварену рибу, док гасовити див ХД 189733 б, удаљен 64 свјетлосне године, наводно смрди на трула јаја.
Хелен Шарман, прва британска астронауткиња, присјетила се свог боравка на совјетској летјелици Мир 1991. године.
"У микрогравитацији се мириси готово и не шире. Да бисте нешто осјетили, морали сте дословно да гурнете нос у врећицу са храном", рекла је.
Ипак, након свемирске шетње једно је ипак било неизбјежно – мирис метала.
Објашњење? Могући узрок је атомски кисеоник који се лијепи за свемирска одијела и алате. Када се врате у унутрашњост и дођу у контакт с молекуларним кисеоником, настаје озон - спој познат по оштром мирису који осјећамо након невремена праћеног грмљавином.
У међузвијезданом простору плутају молекули настали експлозијама умирућих звијезда, попут полицикличних ароматских угљиководоника (ПАХ), које налазимо и у изгарањем створеним димовима на Земљи.
Ти спојеви могу мирисати на гориво, битумен, па чак и на спаљену храну. Њихова присутност није само ствар олфакторних доживљаја - они су и темељ за настанак нових планета и комета.
У срцу Млијечне стазе, у облаку гаса Сагитариус Б2, научници су детектовали молекуле попут етанола, метанола, ацетона и етилен-гликола - све оне које на Земљи користимо као антифриз или индустријске хемикалије. Иако популарна тврдња да центар наше галаксије мирише на малине није сасвим тачна, истина је да се тамо налази етил-формат - спој који се повезује са укусом, али и мирисом разних воћки и лакова за нокте.
Један од најузбудљивијих тренутака стигао је када је НАСА-ин свемирски телескоп Џејмс Веб (ЈWСТ) 2023. године у атмосфери егзопланета К2-18б, удаљеног 120 свјетлосних година, детектовао молекул диметил-сулфида (ДМС) - исту ону која на Земљи долази из океана и производе је фитопланктони.
Ако се потврди да долази из биолошког извора, то би био један од најснажнијих доказа постојања ванземаљског живота.
"Ово је тек почетак. Ако К2-18б има океан, а ДМС долази из њега, тада би тамо могла да постоји нека врста морског живота", рекао је астрофизичар Субхајит Саркар са Универзитета у Кардифу.
Ипак, након свих космичких мириса, најпосебнији остаје - онај земаљски.
Када се Хелен Шарман 1991. вратила из свемира, капсула је слетјела на степску вегетацију у Казахстану.
"Када смо отворили врата, осјетила сам мирис свјеже згњеченог пелина и земље. Био је то најлепши мирис који сам икада осјетила", рекла је, пише "ББЦ", преноси "б92".
