За породичне односе се каже да су најважнији, међутим они су често и најкомпликованији, а поготово однос између свекрве и снаје.
Исповијест Иване о њеном односу са свекрвом Јасмином је чист примјер управо таквог једног компликованог односа, а преносимо вам је у цјелости:
"Доста је, Јасмина! Нећу да те слушам како говориш да нисам довољно добра за твог сина! – викнула сам, глас ми је дрхтао, али нисам попустила. Јасмина је стајала на вратима наше дневне собе, прекрштених руку на грудима, са презиром у погледу. Иза ње, мој муж Дарко је ћутао, гледајући у под, као да се нада да ће се све ријешити само од себе.
Била је то трећа недјеља поподне заредом да је дошла ненајављено, са истим жалбама: 'Зашто ручак није спреман? Зашто мала Хана још увијек нема капу на глави? Зашто не можеш да направиш сарму као ја?' Сваки пут сам тешко гутала, покушавајући да будем љубазна, али тог дана је нешто пукло у мени. 'Излази из моје куће!' рекла сам тихо, али чврсто. Јасмина ме је погледала као да сам јој управо забила нож у леђа. Окренула се и залупила врата.
Дарко је остао да сједи на каучу, 'Знаш да си претјерала?' рекао је послије неколико минута тишине. 'Можда јесам, али више не могу овако да живим', одговорила сам. Сузе су ми наврле на очи, али нисам жељела да плачем пред њим. 'Сваки пут када дође, осјећам се као гост у сопственој кући. Никада нисам довољно добра за њу'.
Нисам могла да спавам те ноћи. Размишљала сам о свему што сам прошла откако сам се удала за Дарка. Прва година нашег брака била је пуна малих подбадања: 'Моја мама то ради овако… Моја мама каже да…' У почетку сам покушавала да јој удовољим, али што сам се више трудила, постајала сам све несрећнија. Када се Хана родила, све је постајало још горе. Јасмина је долазила сваки други дан, доносила је супе и савјете, и осјећала сам се као да губим контролу над својим животом.
Сљедећег дана сам рекла Дарку: 'Више не желим да разговарам са твојом мамом. Ако желиш да видиш Хану и мене, немој јој дозволити да долази док смо овдје'. Дарко ме је погледао као да сам полудјела. 'Не можеш то од мене тражити! Она ми је мајка!'.
'А ја сам твоја жена! Зар не видиш колико ме то уништава?'
Дани су пролазили у напетој тишини. Дарко је био повучен, често је излазио из куће без ријечи. Јасмина није звала, није долазила. Први пут послије дуго времена осјетила сам мир у свом дому. Хана је била срећнија, имала сам више стрпљења за њу. Почела сам да кувам шта ми се свиђа, да украшавам стан по свом укусу, без страха да ће неко доћи и рећи да то није добро.
Једног дана Дарко се рано вратио кући с посла. Сјео је за сто и рекао: 'Разговарао сам са мамом. Каже да си је повриједила, али да јој недостаје Хана'. Осјетила сам кнедлу у грлу. 'И мени недостаје мир у кући', одговорила сам.
'Можда бисмо могли да нађемо компромис?' тихо је упитао.
'Компромис? Дакле, све се враћа на старо?'
'Не… Али можда може да дође када ниси код куће? Или можемо да водимо Хану код ње?'
Нисам знала шта да кажем. Дио мене је желио да попусти због Дарка и Хане, али други дио је знао да би то значило повратак старим навикама и губитак себе.
Прошло је неколико недјеља без икаквог контакта са Јасмином. Дарко ју је повремено посјећивао са Ханом, али ја нисам ишла са њима. У почетку би ми комшије говориле:
'Шта си урадила својој свекрви? Јадна жена стално плаче!' Осјећала сам се кривом, али и с олакшањем.
Једног дана ми је зазвонио мобилни телефон. Била је Јасмина. Нисам жељела да се јавим, али нешто ме је ипак натјерало да притиснем зелено дугме.
'Ивана… можемо ли да разговарамо?'
Њен глас је био тих, испрекидан.
'О чему?'
'О нама… О Хани… О свему што се догодило'.
.webp)
Договориле смо се да се нађемо у малом кафићу у центру града. Када сам стигла, она је већ сједила за столом, нервозно вртећи шољу кафе.
'Знам да нисам била фер према теби', почела је. 'Али знаш… када си цијелог живота навикла да ти је син потребан, тешко је пустити га да оде другој жени. Плашила сам се да ћу га изгубити…'
Сузе су јој се котрљале низ образе. Нисам знала шта да кажем.
'Нисам хтјела да будем зла… Само… нисам знала како другачије да то урадим. Опрости ми ако можеш'.
Осјетила сам олакшање, али и тугу због свих пропуштених прилика да искрено разговарамо.
'И мени је било тешко', признала сам. 'Само желим мир за своју породицу'.
Договориле смо се да покушамо да изградимо нови однос – полако, без притиска или очекивања.
Данас, годину дана касније, наш однос није савршен, али више нема тензија ни лажних осмијеха. Јасмина долази када је позовемо, поштује моје границе и одлуке о Хани. Дарко и ја смо поново открили блискост коју смо скоро изгубили".
