Самопоуздање код дјеце се не развија преко ноћи, већ се гради кроз свакодневне интеракције, подршку и осјећај сигурности који дијете добија од својих родитеља.
Иако већина родитеља жели најбоље за своју дјецу, поједине навике могу нарушити дјететову слику коју има о себи. Умјесто да се осјети да вриједи онакво какво јесте, дијете се почиње преиспитивати, повлачити се или ослањати на туђе одобравање.
Поједине родитељске навике временом могу нарушити самопоуздање код дјеце. Када родитељи примјећују и коментаришу грешке те ријетко истичу труд или напредак, дијете почиње вјеровати да ништа што уради није довољно добро. Критика усмјерена на особу, умјесто на понашање је посебно штетна, јер временом дијете усваја те поруке као истину о себи.
Фразе попут "Погледај како твој брат то већ зна" или "Зашто ниси као она" дјелују демотивишуће. Стручњаци упозоравају да поређењем дијете учи да његова вриједност зависи од тога како се мјери у односу на друге. Умјесто да развије унутрашњи осјећај постигнућа, дијете стално тражи потврду од других.
Родитељи који дјетету не допуштају да погријеши, донесе одлуке или преузме одговорност, иако с добром намјером несвјесно шаљу поруку да оно није способно само. Када дијете не добије прилику да развије неовисност и да се носи с изазовима, тешко је оствариво па повјерује у своје способности.
Реченице попут "Немаш разлога плакати" или "Престани бити тако осјетљив" умањују дјететово емоционално искуство. Дијете тада почиње мислити да су његове емоције неважне или погрешне, што нарушава његову емоционалну сигурност и унутрашњу вриједност.
Родитељска подршка не мора бити савршена, али досљедна емпатија, прихватање и поштовање дјететових осјећаја су кључни за изградњу здравог самопоуздања, преноси Кликс.
