Као родитељи, сви желимо да нам дјеца вјерују.
Желимо бити прва особа којој ће се обратити кад се догоди нешто важно, тешко или узбудљиво. Желимо да се осјећају довољно сигурно да могу постављати питања и подијелити емоције.
Али повјерење се не ствара само зато што им кажемо: "Можеш ми све рећи."
Ми морамо први направити корак - бити отворени и искрени. Показивати им како се носимо с неугодним емоцијама и тешким ситуацијама. Бити примјер. Звучи једноставно, али често не знамо како то тачно учинити.
Ево шест конкретних ствари које можемо свакодневно радити како бисмо изградили повјерење са својом дјецом:
1. Разговарајмо о осјећајима као о нечему сасвим нормалном
Кад свакодневно говоримо о осјећајима - и угоднима и неугоднима - помажемо дјеци да схвате како емоције нису нешто што треба скривати. На примјер, можемо рећи: "Мало сам забринут/а јер каснимо. Хајде да заједно то ријешимо."
На тај начин им показујемо да је у реду говорити о ономе што осјећамо - и отварамо простор и њима да се изразе.
2. Не избјегавајмо тешке теме
Кад дјеца виде да одрасли избјегавају одређене теме, брзо науче што је "забрањено", а то може повећати њихову забринутост.
Примјер тога може бити прескакање чињенице да је кукац угинуо или избјегавање питања о особи у инвалидским колицима. Али то су пропуштене прилике. Ако избјегавамо неугодне или непознате теме, учимо дјецу да такви разговори нису добродошли у нашој породици.
Умјесто тога, стварајмо окружење у којем су сва питања добродошла, знатижеља је прихваћена, а искреност свакодневна пракса.
3. Будимо искрени о властитим изазовима
Многим родитељима није природно бити емоционално отворен. Можда нисте одрастали у дому у којем су се осјећаји слободно изражавали - и то је у реду.
Ипак, свом дјетету можете пружити другачије искуство. Можете чак и започети с искреношћу о властитој нелагоди: "Ја нисам навикла причати о осјећајима, али желим то радити с тобом јер знам да је то важно и корисно."
Таква разина искрености ствара повезаност. Показује дјетету да емоционална отвореност не значи савршенство - већ присутност и спремност.
4. Будимо примјер, а не испитивачи
Колико пута сте питали: "Како је било у школи?" и добили само слијегање раменима?
Умјесто тога, покушајмо подијелити нешто из властитог дана: "Данас ми је дан био пун успона и падова. Ујутро сам био/била узбуђен/а због нечега, али касније се нешто није одвило како сам очекивао/ла и осјетио/ла сам фрустрацију. Помогла ми је шетња. Сад сам сретан/на што сам дома и веселим се чути како је теби било."
На тај начин дјеци показујемо како изгледа размишљање о властитим емоцијама и учимо их да је и њима то доступно.
5. Уведимо искрене разговоре у породичну рутину
Један од најбољих начина за одржавање отворене комуникације јест да то постане дио наше свакодневице.
На примјер, за вечером можемо увести "високо-ниско-високо": сви чланови породице подијеле један лијеп тренутак из дана, нешто што је било тешко и још један позитиван тренутак.
Дјеца, чак и она најмлађа, брзо усвајају ову рутину и то им постане драгоцјен простор за изражавање.
6. Учимо их како се носити с емоцијама
Кад говоримо о осјећајима, отварамо и врата за разговор о стратегијама суочавања које помажу у њиховом управљању. На примјер, након што смо наглас рекли да смо фрустрирани, можемо додати: "Кад се тако осјећам, покушам дубоко дисати како бих се смирила."
Можете заједно неколико пута удахнути прије спавања. То је једноставан, али снажан начин да покажете како је регулирање емоција нормално и изведиво.
Повјерење се гради у свакодневним тренуцима
Дјеца нас стално посматрају. Не слушају само наше ријечи - прате како их изговарамо, када говоримо и шта избјегавамо.
Ако желимо да нам се обрате кад се догоди нешто заиста важно, морамо им показати да се на нас могу ослонити и за мале ствари. Потврђујмо њихове осјећаје, слушајмо што их заокупља, будимо искрени и стварајмо простор за разговор - чак и кад је неугодно или тешко.
Кад ми направимо први корак, они уче из нашег примјера и лакше нам се отворе, преноси Индекс.
