За Цркву, брак није само заједница двоје људи, већ свети савез пред Богом. Он симболизује љубав Исуса Христа према Цркви – вјерну, пожртвовану и вјечну. Зато се црквени брак не склапа олако, али исто тако не може ни да се раскине тек тако.
Док савремено друштво често посматра развод као нешто уобичајено, Црква га види као болан и крајњи излаз, могућ само у ријетким, изузетно тешким ситуацијама. И тада, уз дубоко промишљање и духовно вођство. Сада упокојени отац Душан, једном приликом је објаснио и у чему се разликују црквени развод брака од грађанског.
"Црквени развод није као грађански. Код грађанског суда ви се можете развести споразумно. Сложите се да је заједнички живот немогућ, затражите развод и врло брзо суд доноси одлуку о разводу", говорио је отац Душан па објаснио кључну разлику између грађанског и црквеног развода:
"Међутим, код црквеног суда не постоји споразумни развод, већ се брак мора развести нечијом кривицом. Колика ће обострана кривица бити, на чију штету ће се брак развести, ко ће какве услове имати приликом склапања новог брака, то ће утврдити црквени суд и донијети одлуку."
Један од супружника, како је истицао, може покренути поступак развода црквеног брака чак иако то друга страна не жели, а та друга страна не мора ни да присуствује, чак ни да зна, да је поступак раставе у току.
"Ако жена, рецимо, сматра да је кривица за развод у мушкарцу, и сада жели да ступи у нови брак и да се вјенча у цркви, она може сама покренути бракоразводну парницу, може изјавити да не зна мјесто мушкарчевог боравка и затражити да се у поступку за другу страну постави законити заступник, с којим се процес може и окончати. Значи, развод и код црквеног суда, у крајњем случају, може се завршити и без друге стране", закључио је отац Душан.
