''Чувај своју енергију'', ''Ти си свој приоритет'', ''Ниси дужан никоме ништа'' - су само неке од порука које се врте на мрежама и које као да појачавају бригу о себи славећи себичност. Емпатија и друштвена одговорност све више дјелују као застарјеле, па се поставља питање да ли смо заборавили друге, ''његујући'' себе?
Када год летимо, једна реченица из безбједносног упутства увијек свима привуче пажњу. Негдје између ''добродошли на лет'' и ''ова пиштаљка служи за привлачење пажње'', подсјећају нас да ''прво ставите своју маску за кисеоник, па тек онда помозите другима''.
У суштини, званично упутство је да будемо ''себични'' - ако дође до ванредне ситуације на 10 хиљада метара и при брзини од 890 километара на час, нећемо моћи да помогнемо ником ако прво не помогнемо себи. С друге стране, у свијету који често изгледа као да награђује нарцизам, постоји опасност да та иста реченица одражава помало узнемирујућу животну филозофију - идеју да увијек треба себе ставити на прво мјесто, и да себичност има предност над алтруизмом.
У многим дијеловима свијета, нарочито на Западу, индивидуализам није само уобичајен, већ све популарнији. Питање је: да ли је то добро или не?
Елементи психологије, економије и биологије, нарочито идеје о себичним генима и неодарвинизму, нормализовали су претпоставку да конкуренција значи да су људи по природи окрутни, безосјећајни или себични, појашњавају психолози. Иако јесте тачно да сви понекад можемо бити себични, што није изненађујуће, јер је основна функција мозга да нас заштити и одржи у животу (што подразумијева бригу о себи) – постоје научна истраживања која показују да нисмо само такви.
Студије показују да су људи у многим ситуацијама више него спремни да ставе безбиједност других испред сопствене. На примјер, један рад објављен 2020. године анализирао је снимке надзорних камера насилних напада у Великој Британији, Холандији и Јужној Африци. Утврђено је да је у девет од десет случајева најмање једна особа покушала да помогне - што је изненађујуће, јер се испоставило да је у већим групама интервенција била вјероватнија, а не мање вјероватна.
Стручњаци сматрају да алтруизам код људи има еволутивну основу, јер смо током већег дијела историје живјели у племенским, сарадничким заједницама ловаца и сакупљача. У таквом окружењу, такмичарско или индивидуалистичко понашање не би допринијело опстанку, већ би га угрозило. Антрополошка истраживања показују да заједнице које и данас живе на сличан начин задржавају једнакост у дијељењу ресурса.
''Уграђене способности'' за несебичност
Истраживања дјеце такође указују на то да смо ''рођени као алтруисти''. Дјца узраста од 14 до 18 мјесеци спонтано помажу другима и сарађују како би постигла заједнички циљ - на примјер, тако што некоме додају предмет који та особа не може да дохвати. И што је посебно значајно, то раде чак и када не постоји никаква награда, пише Би-Би-Си.
Бити љубазан такође прија. Волонтирање, на примјер, повезује се са бољим менталним здрављем, већим самопоуздањем, осјећајем ефикасности и смањеним осјећајем усамљености. Наука, дакле, показује да већина нас има ''уграђене способности'' за несебичност - често на изузетан начин. Међутим, то не значи да можемо или треба увијек да поступамо несебично. Да ли ћемо у некој ситуацији приоритет дати себи или другима, зависи и од околности, претходних искустава и културе у којој живимо. Алтруизам јесте користан и за друге и за нас саме, али да је важно бити свјестан сопствених граница, преноси РТ Балкан.
.webp)
