Брајана Лаферти (33) из Колорада доживјела је нешто што је заувијек промијенило њен поглед на живот – и смрт. Након што је проглашена мртвом на осам минута, подијелила је искуство које описује као "путовање душе изван времена", закључивши да смрт заправо не постоји.
Годинама је водила тешку борбу са ријетким неуролошким поремећајем – мијоклонус дистонијом – који изазива изненадне, неконтролисане трзаје мишића. Након што је исцрпила све терапије, а несаница достигла врхунац до те мјере да четири дана није могла да спава дуже од минут, Брајана је осјетила да јој тијело одустаје.
У том тренутку, каже, њена душа је "напустила тијело" и кренула ка простору у којем вријеме не постоји. Чула је глас који ју је упитао да ли је спремна. Када је пристала, ушла је у потпуни мрак – али не и у крај.
"Смрт је илузија јер душа никада не умире“, рекла је Брајана за портал NeedToKnow. „Наша свијест остаје жива, а наше биће се само трансформише.“
У том ванземаљском простору, осјетила је како се њене мисли тренутно материјализују.
„Схватила сам да тамо мисли стварају стварност – али с одлагањем, што је дар. То нам даје шансу да негативне мисли претворимо у позитивне, и да кроз њих обликујемо нову реалност.“
Каже да се тамо није више осјећала као људско биће: „Нисам видјела ни памтила себе као човјека. Била сам потпуно мирна, али свјесна, жива и више своја него икад. Није било бола – само дубоки мир и јасноћа.“
Брајана вјерује да постоји виша интелигенција која све вријеме бдије над нама, и да све што се догађа има сврху, ма колико тешко било.
„У том простору све се дешава истовремено, као да вријеме не постоји, али упркос томе све је савршено уређено. Осјетила сам почетак свега. Видјела сам да је универзум саздан од бројева. Сусрела сам се са бићима за која нисам сигурна да су била људска – али су ми дјеловала познато.
“Ово искуство, каже, потпуно ју је промијенило: „Све чега сам се раније плашила, више нема моћ нада мном. Ствари за којима сам јурила, више ми нису важне. Вратила сам се са осјећајем мисије и дубоким поштовањем према животу – и смрти.“
Повратак у тијело није био лак. Осјећала је као да је била одсутна мјесецима. Провела је четири дана у болници покушавајући да разумије шта јој се догодило, а опоравак је био захтјеван – физички и духовно. Поново је учила да хода и говори, а због оштећења хипофизе прошла је и експерименталну операцију мозга, која је за сада успјешна.
„Помало ме плаши да бих могла поново доживјети блиску смрт, јер је опоравак тежак“, признаје. „Али ако је суђено – не могу то да избјегнем. Ипак, захвална сам. Имам срце пуно захвалности, а не љутње.“
Данас помаже другима који пролазе кроз хроничне болести, суочавају се са смрћу или духовним буђењем. Вјерује да је жива са разлогом.
„Преживјела сам много тренутака када сам могла да умрем, а нисам. Вјерујем да наша душа бира тешке, болне и изазовне тренутке да би искусила оно што није доступно у духовном свијету. Да би расла. А понекад – једноставно зато што нас узбуђује идеја нечег новог.“
(Она.рс)
.webp)
