Иако су релативно ретка појава, цунамији су један од најразорнијих природних феномена на планети. Њихова снага и посљедице могу бити катастрофалне - бришу обале, уништавају насеља и односе десетине хиљада живота.
Цунами почиње далеко од обале - у самом срцу тектонских кретања дубоко испод мора. Најчешћи узрок цунамија су снажни подводни земљотреси дуж граница тектонских плоча. Када дође до наглог помјерања дна океана, покрене се огромна маса воде која ствара серију таласа, у почетку често непримјетних, али невјероватно брзих.
Таласи цунамија могу имати дужину од више стотина километара, а потребно им је и до 24 сата да пређу океан. Њихов долазак на обалу често није разоран на почетку, али вода се може повући са плаже, што понекад привлачи радознале посматраче, пре него што се врати као моћан талас. Управо ово чини и процјену ризика и евакуацију отежаном, јер таласи могу поново ударити када се већ чини да је опасност прошла.
Посебно је тешко предвидјети број и вријеме између таласа, јер је образац њиховог кретања сложен, а обично долази више од једног таласа, који се смјењују у интервалима који су често непредвидиви и могу трајати сатима.
Најчешће се цунами јављају након земљотреса чија магнитуда прелази 6,5 степени Рихтерове скале, јер је то довољно снажан догађај да створи поремећај на морском дну. Осим земљотреса, цунамије могу покренути и подводне вулканске ерупције, масивна клизишта или чак удар астероида у океан.
Гдје се цунамији најчешће дешавају
Цунамији се најчешће јављају у подручју Тихог океана, дуж такозваног ''Ватреног прстена'' - подручја интензивне геолошке активности које обухвата бројне вулкане и честе земљотресе. Око 80 одсто свих цунамија у посљедњем вијеку догодило се управо у овом региону.
Један од најразорнијих догодио се 2004. године у близини Суматре, када је земљотрес магнитуде 9,1 погодио приобаље Индонезије. Таласи су достигли висину од 50 метара и продрли чак пет километара у копно, усмртивши око 230.000 људи широм више земаља.
Сличан сценарио десио се 2011. године код обала Јапана, када је земљотрес од 9,0 степени погодио Тохоку регион и покренуо талас који је однио близу 20.000 живота, што је једна од најтежих природних катастрофа у историји ове земље. Цунамији се рјеђе могу јавити и у другим дијеловима свијета (Атлантском океану, Карипском мору, Средоземљу и Индијском океану).
Како знамо да цунами долази
Цунамије је практично немогуће прецизно предвидјети. Иако постоје системи упозорења, кључни проблем је то што се не може унапријед знати када, гдје и са којом снагом ће се догодити подводни земљотрес.
Вријеме између земљотреса и удара таласа на копно често је кратко, што додатно отежава евакуацију. То значи да је превентивна припрема кључна, не само путем система упозорења, већ и кроз едукацију и планове за евакуацију.
Постоје глобални центри за надгледање који прате сеизмичку активност и стање океана - када се открије подводни земљотрес, аларм се покреће, а локалне власти могу издати упозорења. Упркос томе, многе земље немају потпуно развијене системе упозорења, а још мање њих има разрађене механизме како на та упозорења одговорити, преноси ''Дојче веле''.
Према подацима Уједињених нација, више од половине свјетских држава и даље нема адекватне системе за упозоравање. Они који су најугроженији (сиромашни и маргинализовани) често имају најмање ресурса за заштиту, што погоршава посљедице.
.webp)
