Не као алат за прикривање стварности, него за њено изговарање. И у том смислу, његово обраћање Народној скупштини Републике Српске не може се читати као обичан политички говор. Не, то је било нешто друго: манифест суверености. Посљедњи позив на договор. Или, ако баш хоћете – здраворазумски урлик у глувој просторији званом Босна и Херцеговина.

“Не да идемо у битку, него да се усправимо“, рекао је Додик, и ту је можда садржана цијела његова порука. Јер овд‌је одавно више нико не ратује тенковима, али рат понижења траје већ двадесет година. И Додик то зна. И то каже. И то не смије да се каже.

“Ми вас не мрзимо, али вас нећемо за господаре“, поручио је Западу. Елегантно, суверено и – без комплекса. Што га аутоматски дисквалификује у очима амбасада. Јер ако ниси покоран, мораш бити проблематичан. Ако се не слажеш, ти си реметилачки фактор. А Додик – он тражи само једно: договор.

“Прихватите Републику Српску да бисмо прихватили БиХ.” Једна реченица која вриједи више од свих ентитетских застава и босанских химни без ријечи. Реченица која подсјећа да се држава не гради тако што газиш, већ тако што признајеш. Неће вам то рећи Шмит, неће рећи ни Сатлер. Неће ни домаћи политички статисти, уплашени за своју позицију у кворуму послушних. Али рећи ће вам Додик – и зато је, свиђало вам се то или не, постао оно што нико није хтио: једини човјек у овој земљи који још може да каже не.

А кад каже – каже свима. Бошњацима: “Прихватите легитимне представнике Срба и Хрвата.” Хрватима: “Поштујемо вашу конститутивност, поштујте и ви нашу.” Србима: “Ово је наш тренутак – да се не жалимо, него преузмемо иницијативу.” Америци: “Ви сте аутор Дејтона. Не тражимо ништа више од онога што сте сами потписали.” Европи: “Не ушуткујте нас, подржите институције.” И свијету: “Не тражимо господаре – тражимо партнере.“

Па наравно да је опасан. Не зато што пријети. Него зато што подсјећа. На то што јесте договор, што јесте сувереност, што јесте ентитет и конститутивност, што јесте Дејтон. Подсјећа их да ова земља није грађена као унитарна, ни као унисоно друштво, него као компромис – између три народа и два ентитета. И да се тог компромиса сад сви сраме, док Додик тражи да га се сви – поново сјете.

“Учинимо Дејтон опет стварним“, каже он, и одмах га упоређују с Трампом. Али то није Трамповска носталгија – то је позив на одговорност. Јер ако сте га потписали, проводите га. Ако га не желите, реците то. Не глумите цивилизацију, док се понашате као колонијална управа.

Јер Додик не тражи љубав. Нити аплауз. Он тражи равнотежу. Он, наводно “бахати, примитивни, националистички лидер”, данас је једини који признаје право другима – и тражи да му се то право призна заузврат. И није то слабост, него – државност.

Да, Милорад Додик има својих грешака. Има свој језик. И има свој тон. Али знате што још има?

Лице.

И то своје.

А то је, у овој Европи политичких пластичних маски, постало већи гријех него било каква изјава.

Пише: Поскок.инфо

Пратите нас и путем Вибера