"У неком тренутку се савила и вретено од струга ухватило је косу. Буквално у секунди откинуло је све". Овим ријечима причу о ужасној незгоди коју је доживјела млада Јована Станојевић (15) из Пожаревца, започиње њена мајка Драгана. Девојчица ни слутила није да ће је један секунд непажње у дворишту свога дома коштати ужасне повреде коју је задобила у намјери да помогне оцу. Вретено струга за дрва ухватило је Јованину косу и у секунди она је остала без косе и скалпа.
Како за Телеграф прича Јованина мајка Драгана, у намјери да помогне оцу петнаестогодишњакиња се у једном тренутку савила у близини машине за дрва усљед чега је вретено струга у великој брзини ухватило Јованину косу која је тада била везана у реп и откинуло све.
- Док сам била у кући са осталом дјецом Јована је била са оцем. У неком тренутку се савила и то вретено ухватило је косу и све откинуло. Одмах смо са њом кренули у пожаревачку болницу. Она је била свјесна и није уопште плакала што је било чудно. Када смо стигли, одатле су нас пребацили у Београд у Институт за мајку и дијете. Тамо је текло даље лијечење, пресађивања коже, свега - прича Драгана.
Јована у тренутку повреде није осјетила бол, али је примијетила да крвари. Покушала је, како каже, да буде смирена иако је читава ситуација у том тренутку била застрашујућа.
- Била сам смирена да не бих себи направила гору ситуацију. Јесте, то је у тој секунди било мени чудно и застрашујуће, али некако сам остала прибрана да бих била присутна, да не бих изгубила свијест, да бих комуницирала са љекарима, да видим шта се дешава. У Београду је било јако лијепо, стварно, доктори су били предивни, сестре још боље. Гледали као да сам њихово рођено дијете и долазили ту и засмијавали ме. Давали су ми подршку у болници и дан-данас се чујем са свима из болнице и драго ми је због тога како сам ја то могла да преживим - истакла је храбра дјевојчица.
Прије изласка из болнице, 23. маја Јовани су доктори открили главу и били уз њу када су је емоције преплавиле видјевши себе након два мјесеца без завоја.
- Тај дан када сам требала да изађем, 23. мај, они су мени открили главу и сви доктори су у тој просторији гдје сам се ја превијала стајали и ја сам кренула да плачем. Нисам се видјела два мјесеца, нисам знала како то изгледа. То је све онако чудно, зато што су се тада још видјели конци, видјела сам ране. Кренула сам да плачем, а сви доктори су ме грлили, причали да ће то све да буде нормално, да ћу да будем иста ја, да се не бринем. Тако да некако су ми они, доктори и сестре, у том моменту били највећа подршка током лијечења - прича Јована.
Превијања су сваки други дан, а страх и бол коју је Јована осјећала уз подршку дивних људи и медицинског особља била је све мања.
- Имала сам болове јер сам од чела па све до пола главе имала вјештачку кожу да би се направило масно ткиво и сви ти нерви што су ми били ишчупани, док ми је други дио главе био отворен. Примијетили су да ме превијање боли, али су се трудили да ми позитивном енергијом сузбију страх - додаје Јована.
Ипак особа која се са Јованом у најтежим данима будила и легала, која је за ову храбру дјевојчицу хероина приче, јесте њена бака која је лежала са њом у болници.
(Телеграф)
