Бјеловар, Септембар 1991. године. Хрватске војне снаге стежу обруч око складишта муниције у Беденику. 170 тона експлозива брани неколицина српских војника ЈНА. Без воде, струје, хране, и без излаза имају само један циљ, да се хрватска војска не домогне оног што би могло да пресуди српском народу. Одлука једног човјека све је промијенила.
"Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избjегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овдје за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!", гласило је говор мајора Милана Тепића и одликованог хероја ЈНА.
Небо над Бјеловаром прекрили су црни облаци. Одјекнула је вијест, експлодирало је складиште муниције у Беденику. И тако је отишао посљедњи херој земље које више нема - мајор Милан Тепић. Дао је своју ријеч да ће бранити земљу онда кад јој буде тешко. За свој народ дао је највриједније што је имао, свој живот.
Сјећања на брата не блиједе
- Оно што ја посебно памтим, почела су та ратна догађања у Хрватској већ у прољеће 1991. године. Он је одмах супругу Драгицу и дјецу довео у Дубицу. Да их поштеди било каквих неугодности. Сви смо ми још размишљали, ма какав рат, неће бити рата! Он је упозоравао, и говорио да врло лоша времена долазе. Биће великих проблема, склонио је дјецу. И није се више враћао није се ни могао вратити. Од почетка љета 1991. године. Оно што морам рећи је тај наш посљедњи разговор. Уживо телефоном. Без обзира што су ти војни објекти били у блокади, телефонске везе су још некако ту и тамо функционисале. Ми смо се чули, памтим добро 15 дана прије његове погибије. Ја сам га питао, Милане шта очекујеш. Има ли шансе да се некако спасиш? Каже, не. Врло тешко. Поражени смо, блокирани са свих страна. И ја га питам о чему размишљаш. И онда је рекао те ријечи. Цитирам и сваки пут се најежим: Ако будем морао погинути, скупо ћу продати своју главу. Направио је паузу и још додао, припази ми на дјецу - прича Перица Бундало, брат мајора Милана Тепића.
- Милан је прије тога чина што је урадио био је код мене у кући. Ја сам рекао Милане је ли се ти враћаш назад. Каже ја се морам вратити тамо гдје сам дао заклетву. И чуо сам се можда међу задњима са њим телефоном. Моја сестра је имала телефон у то вријеме, назвао сам Милана и питам како је. Значи били смо толико блиски. Каже он знаш како је кад ја морам држати стражу нема више.. Па како Милане? Што је било војника дао сам свима вољно ко хоће да остане ко хоће да иде. Што је било муслимана, а Хрвата они су отишли, остало је 20 Срба. Тим ријечима ми је рекао. Ја кажем шта сад. Има ли излаза? И то ми је рекао, каже, ако не будем имао излаза ја ћу ово дигнути у ваздух - каже Славко Девић, брат мајора Милана Тепића.
Мајор Милан Тепић добро је знао да нема излаза. Данима је, причали су његови саборци, замишљено гледао фотографију дјеце. Свим војницима наредио је да напусте складиште и да сачувају своје животе. Ту наредбу одбио је да послуша Стојадин Мирковић. И он је дао своју ријеч и заједно са мајором Тепићем отишао у легенду.
Српски народ добио је хероја
Породица и пријатељи су изгубили, оца, сина, брата, кума
Ја немам тих ријечи да опишем. Грозно сам се осјећао. Нисам прво могао да вјерујем да се тако нешто десило. Одмах ми кроз главу мисли жена, дјеца, отац, мајка, сестре. Кошмар. Не знам да ли сам рекао, он је био нижег раста, буцмаст, насмијана фаца, ситне зелене очи. Стално имаш осјећај да се смију. Волио је риболов, спремао се за риболов, и кад год дође ишли смо у риболов. И мислим да бисмо се баш добро дружили - прича Родољуб Буразор, пријатељ мајора Милана Тепића.
Мајор Тепић није само херој о којем се данас причају приче и пишу пјесме. Иза њега су остали школски дани, прочитане књиге, одсањани и никад испуњени снови.
Волио је риболов и маштао да када једном прође зло, пеца на Уни у којој је научио и да плива. Волио је биоскоп и рокенрол. Много је читао, највише руске писце. Мало је говорио, али је увијек давао најбоље савјете. Некада је знао и да запјева. Волио је људе, и увијек се смијао очима. Возио је фићу и свима је давао надимке.
Био је најбољи ученик, и студент Војне академије.
- За неку ситницу знао је да плаче, да се смије, много је читао књиге. Све што је било књига у Комленцу он је прочитао ја мислим све у року од мјесец дана. Није их било много, то је ипак била сеоска читаоница. Волио је и риболов, ишли смо да пецамо нас двојица. Висили смо на Уни. Он се у том свему издвајао можда по томе што је стварно много волио књиге. Ту су биле оне мале школске лектире. Али кад смо кренули у Дубицу онда од петог разреда, заједно смо сједили у клупи. И опет су њега највише наставници вољели. Он је читао и у тој библиотеци, мало коју књигу да није прочитао, а највише је волио руске писце - додаје Славко Девић.
- Прво ми падну на памет гимназијски дани. Милан је носио дугу косу, имао је браду. Кад се ишло у школу, сви су носили кецеље плаве. Његов други из Гимназије који је завршио ликовну академију, он је њима свима цртао надимке на леђима на кецељи. Њега су звали Цолиге - наглашава Родољуб Буразор
- Увијек је био миран, тих, повучен, никада са њим није било никаквих проблема. Никакве свађе. Али увијек је ту била некаква доза одлучности. Увијек је то било са некаквим смислом, можда у тој раној младости и са неком претјераном озбиљношћу. Више га памтим из тих гимназијских дана. Тада смо се више дружили и одлазили на те сеоске забаве, игранке - присјећа се Перица Бундало.
Сјећање на хероја каквог од Стевана Синђелића не памти српски народ, не смије да изблиједи. Они које се забораве, поново умиру. Република Српска и Србија памте свог хероја. Данас се слободно корача улицама које носе његов назив. Бисте лика мајора Тепића красе градове са обје стране Дрине. О њему се снимају и филмови.
- За Мајора Тепића знају многи. Рећи ћу само да бројне улице широм Републике Српске и Србије носе његово име. Мислим да требамо порадити на томе да не буде заборављен. Мислим да човјек кад је заборављен други пут онда је тек умро. Међутим, сваке године ми имамо прилику да у његовом родном Комленцу нажалост код његовог празног гроба се окупљамо сви ми да запалимо свијећу да му одамо почаст и сјетимо се нашег хероја. Сјетимо се једног човјека који је рекао: Једном људи дају ријеч. Она остаје или не. Ја сам дао ријеч да ћу бранити ову земљу ако јој буде тешко. На крају, он је испоштовао ту своју ријеч. На нама је као и будућим генерацијама да се сјећамо нашег мајора у једном најбољем свјетлу. На тој ватри из Беденика на неки начин смо се сви угријали а то гријање је у ствари наша слобода. Због таквих смо ми људи данас овдје и уживамо нашу слободу. Мислим да нам је само дужност и обавеза да чувамо сјећање на њих - каже Недељко Лајшић, аутор филма "Небо над Бјеловаром":
Дати ријеч
Питање које је иза себе оставио посљедњи народни херој ЈНА је и да ли би ико од нас данас имао храбрости да жртвује свој живот за друге.
"Ја сам дао ријеч!", ове ријечи мајора Милана Тепића годинама након његове смрти отишле су у легенду. Данас, у времену у којем живимо, одзвањају јаче него икада, опомињу нас и питају: Знамо ли колику вриједност има оно што изговоримо, и шта то значи имати ријеч?
Деценијама након његове смрти, многи се питају у каквом времену живимо и шта нам значе ријечи. Вјерујемо ли увијек у оно што говоримо.
- Нажалост, мислим да та ријеч данас не важи пуно. Сви смо свјесни тих околности у којима живимо - сматра Славко Девић.
- Шта је данас ријеч? На то питање вам не могу дати одговор. Ако сам дао ријеч, то су посебни карактери људи, ми смо исковани и одрасли у једном другом времену - говори Родољуб Буразор.
- Части, поштења, поштивања дате ријечи, заклетве. Тога у данашње вријеме има врло мало. Ја бих рекао, чак ни толико да обезбјеђује неке основне егзистенцијалне норме - јасан је Перица Бундало.
Хрватска страна потврдила је губитак 11 војника током експлозије на Беденику. Незванично, настрадало је 200 хрватских војника. За злочине над припадницима ЈНА, готово нико није осуђен. Посмртни остаци мајора Милана Тепића никада нису предати његовој породици. Гроб у његовом родном селу је празан.
Без очију које се смију, пуст је и Комленац. Тамо и данас има оних који вјерују да једном дата ријеч, остаје заувијек.
.webp)