Прије тачно 30 година, на Огњену Марију, 30. јула 1995. године, мој отац је отишао да сачува наше животе, да брани српска вјековна огњишта, нестао, а онда прије 20 година, опет на Огњену Марију, 30. јула 2005. године нам се вратио. Идентификован након 10 година неизвјесности, туге, бола, незнања и достојно сахрањен, ријечи су Исидоре Граорац, кћерке погинулог борца Војске Републике Српске, уједно и предсједнице Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске.
Тих 30 година је прошло као трен, али рана која је остала и данас крвари и боли истим интензитетом и неће никада престати. Живјети са тим једино је што преостаје и њој и њеној породици, као и свим осталим породицама које су изгубиле своје најближе.
Сјећајући га се, причајући шта је волио, ко је био, остала је трајно уписана животна, а потом и ратна судбина једног Србина, човјека прије свега, који је животом платио цијену слободе.
“Памтим да никада није био националиста, да је људе волио без обзира ко су, да и данас када неко о њему говори, говори да је био добар човјек, друг, да мрава никада није згазио. Сви који га спомену, спомену га са осмијехом. Такав и јесте био мој отац. Поносна сам на њега, и ја и моја сестра Славица и наша мајка Грозда”, каже Исидора и додаје да успомену на њега преносе својој дјеци, са намјером да га бар овако упознају, да сутра буду поносни на њега и да са поштовањем говоре да је њихов деда дао живот за Републику Српску.
Данас, сјећајући се тог дана 1995. године, каже, памти и никада га заборавити неће, кренуо је на пут са ког се жив није вратио, али подједнако је бољело и то што су његове посмртне остатке тражили 10 година, ишчекујући сваки дан позив, глас, поруку да је пронађен. И као да није било тих 10 година, бољело је исто, било је претешко и претужно схватити да оца, супруга, брата, пријатеља Стеве Граорца нема. Дао је свој живот за Републику Српску, за живот у миру, на својим вјековним огњиштима, дао је живот да бисмо данас били слободни и своји.
“Зато данас сви ми дугујемо њима, подједнако као и нашим потомцима да истина о страдању Срба на овим просторима буде записана, документована кроз један дигитални запис, кроз наше сјећање и свједочење и зато позивам све да испричају истину о судбини своје породице. Ми причамо данас, да би нас слушали наши потомци, да би из наше судбине извлачили поуке и никада више не дозволили да се овако нешто икоме икада догоди”, казала је Исидора Граорац, остављајући трајно свједочанство о страдању свог оца.
Ране су ту, оне боле као да године не пролазе, али ране нас и опомињу да никада не заборавимо ко смо и шта смо. Морамо цијенити жртву коју смо као народ поднијели, да нас будућност не би “подсјећала” неким новим страдањем. Прошлост је подједнако важна као и будућност и зато оставите траг о свом страдању за будућност нас и наше дјеце.
“Ја сам поносна кћерка свог оца и знам да би и он био поносан на нас јер не дозвољавамо да његова смрт остане незабиљежена, да се не зна шта се десило тих ратних година, да су људи убијани, да су нестајали, да и данас још увијек се “својој кући” није вратило 1617 особа са списка несталих из Републике Српске. Због њих и због свих 24000 погинулих и укупно 35000 страдалих Срба не смијемо ћутати. Нико не смије ћутати. Гробови нас опомињу, гробови нас подсјећају да о њима причамо, записујемо, снимамо свједочанства, за историју, за будућност”, подвукла је Исидора Граорац, која је данас за Меморијални центар Републике Српске, оставила трајно свједочанство о страдању свог оца, о судбини своје породице.
Денис Бојић, директор Меморијалног центра Републике Српске, истиче значај оваквих свједочења као кључних за очување историјске истине. Меморијални центар интензивно ради на прикупљању и евидентирању свих доступних свједочанстава која говоре о страдању српског народа, с циљем стварања највеће обједињене базе аудио-видео свједочанстава чланова породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата.
