Био сам проглашен и мртвим па "оживио" и ево ме још сам жив. Покушавам да избришем из главе те слике, али не иде. Не могу. Ја, и када из авиона прскају комарце, залијежем у свом дворишту. Остале су трауме и посљедице. Нестаће оног дана када заиста умрем.
Иза тих ријечи крије се лице Јована Пиплице, избјеглице из Доњег Лапца, који је пуком срећом преживио бомбардовање избјегличке колоне почетком августа 1995. на такозваној Петровачкој цести, трећег дана трајања "Олује".
Тих дана је дошло до масовног напуштања подручја некадашње Републике Српске Крајине. У налету хрватских снага војске и полиције српски народ се дао у бјег.
Веома брзо су формиране колоне возила, камиона, трактора, прикључних возила. Све су пролазиле кроз Босански Петровац, настављајући ка Кључу и даље у дубину Српске. Једна је, нажалост, прекинута. И то из ваздуха. Тог 7. августа хрватски пилоти су, дубоко у територији друге државе, гранатирали колону.
Свједоци, преживјеле избјеглице и мјештани села Бравско, говоре од тада да су авиони наишли са запада, односно Хрватске те прелетјели избјегличку колону, вратили се и затим је гађали.
"То се мора осудити и некоме пресудити. Има ли игдје Србина паметног који то може покренути, а не само да се о овоме прича три дана прије и послије "Олује", а онда 360 дана нико ништа. Ми немамо судова, ни ништа, они имају све. Направили су злочин. Са мном је погинуло троје тића, дјеце у камиону, и возач. Мене је избацила детонација на десна врата. И шта друго да причам? Кажу тукли су тенковску колону, а било тек понеко шаторско крило. Колона била ко једно уже да сте га пружили. Бесконачно. Ту само треба тврда рука и ријешити то за сва времена, а не данас 'вако, сутра 'нако. Сав свијет за то зна. Ја говорим истину. Не лажем, јер лаж се не може поновити након пола сата, а камоли послије 30 година", каже Пиплица за "Глас".
Ужас са Петровачке цесте памти и памтиће и Бошко Ромић, полицајац који је тог 7. августа био на дужности у станици у Босанском Петровцу и који је међу првима стигао на мјесто злочина након дојаве.
"Видио сам да гори путничко возило. Пришао сам колико сам могао близу од пламена. Иза је био жути камион који је погођен у врх кабине. Пришао сам вратима, отворио их и тада схватио да је човјек погођен и да је мртав. Пао је на мене. Спустио сам га поред камиона, поред гуме и ту оставио. Горио је и камион пун конзерви, пуцкетале су. Када сам пришао, видио сам два тијела. Дјеца. Ух. Ту ми је дошла мука ", с болом се присјетио Ромић.
Све је, каже, горјело, а свако је ишао кроз тај дим. Да спаси себе и породицу. И данас, три деценије послије, наводи да је из те колоне било немогуће било шта урадити.
"Ништа од војне технике није могло тада тим путем проћи. Само избјеглице. Није било дозвољено", рекао је Ромић.
Тужилаштво за ратне злочине Србије подигло је оптужницу против четири висока официра Хрватске војске због ратног злочина над српским цивилима јер су у "Олуји" 7. и 8. августа 1995. године наредили авионско ракетирање колоне избјеглица на Петровачкој цести код Босанског Петровца и у мјесту Сводна код Новог Града. У авионском ракетирању је, до сада, идентификовано 13 убијених цивила, међу којима су четворо дјеце и трудница, а рањено је 25 особа.
То је прва оптужница која је подигнута за ратне злочине у "Олуји", договореној на састанку хрватског војног и државног руководства 31. јула 1995. с циљем протјеривања српског становништва након поруке тадашњег предсједника Хрватске и врховног војног команданта Фрање Туђмана да Срби треба да нестану.
Суђење четворици хрватских војних пилота је почело у Београду у марту ове године. Оптужени су официри Хрватског ратног ваздухопловства Владимир Микац, Зденко Радуљ, Жељко Јеленић и Данијел Боровић. Поступак против њих се води у њиховом одсуству, с обзиром на то да су од покретања истраге недоступни српским правосудним органима.
Почетак суђења обиљежила су потресна свједочења. Први исказ је дао Мирко Дрча из Срба, који је на Петровачкој цести изгубио сестру Мирјану Дубајић и шестогодишњег синовца Јовицу, док је Миркова мајка Даринка подлегла повредама на путу до болнице.
Милка Векић је свједочила о страдању оца Бранка и брата Мирка, трагичној судбини снахе Ведране, о чему је говорио Бранков унук Саво Стијеља, који је у августу 1995, када је његова породица из Заграда код Бенковца кренула у избјеглиштво, имао осам година.
"Сцена која ми је остала урезана у сећање је обезглављен отац, глава му је била на волану, и деда поред њега мртав", казао је тада Стијеља, који је у детаље испричао како су му погинули отац и дјед, док су његова мајка Ведрана и сестра Александра, која је тада имала три године, биле рањене.
Међу свједоцима био је и Јован Пиплица, који је и сам био рањен. Описао је како су страдали Крстан Вуковић и његов син Дарко (13), као и дјеца његовог другог комшије Спасе Рајића, кћерка Невенка (12) и син Жарко (10).
Адвокат Душан Братић, заступник оштећених Срба у процесу "Петровачка цеста", рекао је да чињеница да је хрватска авијација у "Олуји" гађала чак и избјегличку колону која се повлачила и да су ту страдали српски цивили, међу њима и дјеца, показује злочиначку вертикалу тадашње хрватске власти, која је осмишљена на такозваној брионској сједници.
"Туђман је говорио да се то не сме десити на хрватским цестама, јер ће их оптужити за ратне злочине. То више него указује да је реч о посљедњем чину етничког чишћења", рекао је Братић.
Жртве на Петровачкој и Приједорској цести
Даринка Дрча (68)
Мика Ковачевић (83)
Крстан Вуковић (45)
Бранко Стијеља (72)
Мирко Стијеља (34)
трудница Мирјана Дубајић (21)
Јовица Дрча (6)
Дарко Вуковић (13)
Невенка Рајић (12)
Жарко Рајић (10)
Марта Галогажа (60)
Раде Галогажа (40)
Миле Малобабић (42)
Рањени
Јосипа Дрча, Душан Дрча, Душко Иванежа, Милица Иванежа, Јован Пиплица, Анте Витас, Душан Беслаћ, Мара Беслаћ, трудница Ведрана Стијеља, Обренко Вуковић, Душан Дракулић, Вида Галогажа, Зорка Галогажа, Сока Малобабић, Сузана Љубишић, Смиља Лајшић, Жељко Дрча (13), Душка Дрча (9), Зорица Беслаћ (8), Рајко Галогажа (10), Горан Галогажа (12), Милош Малобабић (14), Николина Крајчиновић (11), пише Блиц.
