Александра Младеновић одрасла је на селу гдје је с родитељима често знала да засуче рукаве и узме мотику у руке.
"Умијем да окопам њиву, све умијем. Било би срамота да сам дијете са села а да не знам. Одмалена брат и ја то радимо, све смо научили. Тата и мама су нас учили, са њима смо радили, помагали смо им колико смо могли. Учила сам то и у Пољопривредној школи у Житорађи. Имали смо праксу на којој смо морали и да копамо кукуруз и да оремо њиву", рекла је певачица и открила како се извукла с једног радног задатка.
"Нисам пуно копала. Знам то да радим, али је копала моја тадашња симпатија умјесто мене. Снашла сам се. Али сам зато морала да орем, имали смо професора ког смо звали Буцко. Био је баш строг. Све је морало да буде лијепо окопано и сређено. Учио нас је да оремо њиве, убаце нам оно спороходно и ми оремо. Било је интересантно. Свакако сам дијете са села и ништа ми то није било страно".
Александру никада није било срамота да каже да није рођена у граду.
"То су искомплексирани људи! Ја се поносим тиме одатле потичем и срећна сам што сам одрасла у здравој средини. У Београд сам дошла са 20 година, за мене је то била велика промјена. Мама и тата су плакали када су ме довезли, била сам подстанар. Мама је бринула како ћу сама, рекла сам јој: "Ма, жено, пусти ме! Морам, не могу више." Одлучила сам да даље наставим сама, уз подршку родитеља и најближих".
Како каже, њен "стари" и "нови" живот нису се много разликовали.
"И као мала сам много радила. Мој брат свира, имали смо свој бенд. Свуда смо били атракција када се појавимо тако мали, а талентовани. Знали смо све пјесме за свадбе и весеља. Ни тада ми ништа није падало тешко, чак ни када заспим, па ме тата носи кући, ни када сам усклађивала наступе са школом. Имала сам свеску у којој сам записивала наступе, била је пуна. Много смо наступали, мјесечно више од 20 пута. Тако да сам навикла на то, уживам, лијепо ми је. И као мала, пошто ме је често чувала бака, нон-стоп сам пјевала, она је викала:"Дијете, одакле више тај глас?", а онда видим да су се све комшије окупиле око њене куће и да ме сви слушају и гледају. Било је тешко помагати родитељима по врућини, али тако се гради личност. Неки људи су добили све на готово, па не знају шта је мука и не знају да цијене динар, а ја то сада знам", рекла је Александра Младеновић.
(Курир)
