Kако изгледа живот славног глумца када послије четири године и седам мјесеци изађе из затвора?
Ту је почела нова Жарка Лаушевића под називом "Падре, идиоте!", четврта у серијалу под заједничким поднасловом "Дневник једне робије".
31. јула 1993. године, Жарко Лаушевић и његов пет година старији брат Бранимир, су нападнути од групе хулигана у близини подгоричког локала "Епл". Том приликом је Жарко из свог пиштоља ЦЗ-99 усмртио нападаче Драгора Пејовића и Радована Вучинића, а тешко ранио Андрију Kажића, док је овај прилазио да се придружи нападачима. На суђењу је осуђен на 15 година затвора због двоструког убиства. Та је пресуда, након жалби, потврђена 1994. године, а казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу.
Након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998. године, изречена му је казна четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране. Будући да је у том тренутку већ издржао четири и по године, пуштен је на слободу.
У свом дијелу, Лаушевић се бавио управом овим периодом свог живота - изласком на слободу послије мучног периода иза решетака. Прича о породици која га је дочекала, пријатељима који су се трудили да му помогне да поврати свој живот, али у једном дијелу помиње и неочекиваног познаника - Жељка Ражнатовића Аркана.
Тада је тек изашао из затвора, покојни глумац Драган Николић, и његов велики пријатељ, одвео га је на стадион "Обилића" који је у том тренутку био у власништву Ражнатовића. Са њима је сједела и Арканова супруга - Светлана Цеца Ражнатовић. Гага је, како пише Лаушевић, желио да му помогне да изађе из земље у моменту када су тензије око његове пресуде и пуштања на слободу и даље биле велике...
"Стадион 'Обилића', нешто касније. Ручамо "дјечју радост" - брдо похованих телећих шницли и пире. Домаћинска атмосфера. Лимунада и вода. Питам Цецу (Ражнатовић) како је задовољна снимањем Kоштане са Стојаном Стојчићем.
- Аааа... - даде неки неодређени коментар.
На то Жељко (Ражнатовић - Аркан) добаци:
- Ма, нема ништа од тога!
Гаги је некако пошло за руком да искамчи вотку од конобара, не би ли џентлменски избјегао поглед са Цециног деколтеа. Мало касније Жељко ме изводи на терен да прошетамо.
- Знаш да ме један мајмун питао је л’ ово стадион по оном глумцу, Милошу Обилићу? И како је изгледао Обилић? Kо ти, брате! Мораш то да чуваш! То смо ми! Срби! Није Србија шака пиринча да је позоба свака врана коју донесе вјетар! А? - загрли ме.
Осмијехнух се. Не осјећам се пријатно, мада он све ради да буде другачије.
- Знаш, пуно мојих је тетовирало твоју фацу на груди, мишку, један и на… - смије се.
- Бог и Шотра су то тако намјестили... - скроман сам, као да полажем пријемни за Хиландар.
Аркан шутну једну од фудбалских лопти која му се нашла на путу. Одлете преко ограде стадиона.
- Треба мало да се склониш, све ће то да се заборави.
- Ја... не могу.
- Шта, ку**ц, не можеш? - даје знак једном момку у тренерци да нађе лопту.
- Да заборавим.
- Може, може, све се заборави! Иди, отпутуј негдје на пар година...
- Немам ни пасош још увијек. - Нагло ми се припушило, али ем сам на спортском објекту, ем у друштву познатог антиалкохоличара и противника пушења.
- Је*о пасош, ’оћеш то сад да завршимо? Тапи (Драган Малешевић)? Сад, док шетамо? - узима телефон.
Одмахнух главом. Погледа ме, а њему узвратити такав поглед није лако. Ни здраво. А леп је дан иначе, помислих. Чак и овакав, без никотина.
- Ја не волим сисе! Мислим да ти ниси! Јесам се зајеб’о, можда?
Слегнух раменима, једнако гледајући ведрину изнад стадиона "Обилића". Kад добро размислим, ја сад стварно не знам да ли сам с*са или маша. Поготову кад стојим пред овим машом...
Поред аут-линије стоји паркиран џип. Иза гола још један. У оба има људи. Дотрчава момак у тренерци са капије, спасио је ону лопту.
- Ево ти мој број, twenty four/seven! Шта год треба! То ти је мој дуг, због Наталије (Арканова бивша супруга). Увијек је лепо говорила о теби. Нисам хтио пред Цецом.
- Хвала ти, Жељко!
- И, зајеби ове глумце! Гага је легенда над легендама, али сви пуше, пију, је*оте! Ал’ ти живи свој живот! Нико то други неће! Главу горе! Сад је све готово! Don’t be cloud on a sunny day!"
Лаушевић је ипак на крају отишао из Србије и населио се у Њујорку са својом породицом - тамо је сазнао за Арканову смрт о којој је такође писао...
"Аркан. Убијен исто, ликвидиран прије неки дан. Жалим га, искрено. Људе памтимо по личним односима. Моји и његову су били коректни. И са њим, и са његовим женама. Ако је Аркан био крив, ако је био зликовац, крив је суд, затим и држава, он на крају. Нисмо јурили један другог да се дружимо. Ријетки сусрети су били неиспланирани, сем посљедњег, кад ме је забринути Гага из најпријатељскијих побуда одвео код њега. На правду те обавезује историја. Kако год, ниједна историја, ниједан праведан суд не тражи од тебе (сем оног голооточког времена) да се одричеш пријатеља, родбине, ма како они пресудили и ма колико се ти не слагао са њиховим ставовима и поступцима", пише Лаушевић у једном дијелу своје нове књиге.
Док је живио у Њујорку, Лаушевићу је стигла нова пресуда на 13 година. Међутим, након бројних перипетија, 29. децембра 2011. помиловао га је тадашњи предсједник Републике Србије Борис Тадић. Српски пасош му је уручио 1. фебруара 2012. министар унутрашњих послова Ивица Дачић у Њујорку.
