У Старој цркви у Мостару данас је служен помен, а у ријеку Буну бачено цвијеће у знак сјећања на 33 године од егзодуса српског народа из овог града и долине Неретве, када је страдало 431 лице, а више од 30.000 људи напустило своје домове.
Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Невесињу Аљонка Џелетовић рекла је да овај дан буди тешка осјећања која су за породице велико бреме.
"Сјећања на овај дан су ужасна. Све што је било српско је горјело, укључујући и Саборну цркву. Много цивила је страдало, а много људи који су носили српско име и презиме је заробљено и требало је да буду убијени или одведени у једно од 20 мјеста заточења у Мостару", навела је она.
Указала је да је хиљаду људи прошло кроз логоре, а 431 лице српске националности је нестало, неки су изашли из логора након што су прошли тортуре, а до данас се траже 82 лица српске националности.
Џелетовићева, чији је брат Миленко Миловић као војник Војске Републике Српске нестао и његово тијело до данас није пронађено, нагласила је да је процес трагања за несталим Србима стао, али да породице не одустају.
Она је навела да је организација породица трагањем и мукотрпним радом дошла до имена налогодаваца и оних који су их одвели, али тужилаштво је, као и обично, слијепо и нијемо на те доказе, видео-материјале и имена.
"Не знам шта им треба ако имамо фотографије са лица мјеста на којима се виде јасно лица учесника", рекла је Џелетовићева и додала да тужилаштво те информације чува у ладицама зато што је неко моћан ставио руку на то.
Предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац рекла је да је поразно то што се питањем несталих скоро нико не бави и да је све мање оних који желе да се оно и покрене.
Граорчева је навела да се данас у Републици Српској трага за 1.627 лица, а да је у костурницама велики број посмртних остатака који нису идентификовани, на шта ће у наредном периоду бити стављен акценат.
Наташа Окука, још тражи оца који је, како је испричала, нестао крајем априла 1992. у Мостару и да од тада немају никаквих информација.
Миленка Брстина је на Буни у једном дану изгубила мужа, дјевера, а тада је страдао и њихов брата од стрица, док је трећи брат њеног мужа прошао је тортуру у логорима Лора у Сплиту и Дретељ у Чапљини. Умро је годину и по дана након размјене од посљедица пребијања и тортуре.
За њеним мужем и дјевером и данас се трага, а једино што је размијењено је, како каже, глава њиховог рођака.
"Након тога су звали да се прихвати још један дио тијела и два пута смо обављали сахрану", рекла је Брстина.
Срећко Стевић из Ходбине, који је до 1992. живио у Мостару, испричао је да су његови родитељи одведени са кућног прага и убијени у Косору код Благаја.
"Имао сам срећу да сам их нашао и сахранио, али сам љут на тужилаштво јер је истрага била дошла до краја и они су је обуставили, као због недостатка доказа", прича Стевић.
Предраг Лозо, историчар поријеклом из Мостара који се дуги низ година бави страдањима Срба у овом граду, рекао је да су Срби у Мостару преживјели тежак период, не само прогона и затварања у више од 40 мјеста и пљачкања, већ су се суочили са идентитетским притиском уништавања и трагова њиховог постојања на овим просторима.
Он је истакао да је 598 српских жртава из долине Неретве само дио ове патње, јер је циљ био етничко чишћење цијеле заједнице са ових простора.
Лозо је рекао да се и данас мала српска заједница у Мостару бори да се не заборави српско страдање 1992. године које се дешавало у више таласа.
"Мостар јесте симбол страдања Срба, али је он и даље остао на сву срећу мјесто српске културе, традиције и националног идентитета и те жртве јесу опомена, не да би смо мрзили или светили се већ да би свједочили своје постојање на овим просторима", поруччио је Лозо.
Старјешина Саборне цркве Свете Тројице у Мостару Душко Којић истакао је да страдање није посљедња ријеч већ да послије страдања долази васкрсење.
"Можда у Саборној цркви немамо до краја обновљене зидове, можда немамо сва кандила, али свијетли кандило вјере у граду. То је ова заједница која је и данас дошла да се сјети пострадалих и која ће и сутра наставити да овдје живи хришћанским животом", рекао је парох Којић.
Обиљежавању страдања у Мостару присуствовали су конзул Србије у Мостару Петар Шпадијер, посланик у Народној скупштини Републике Српске Огњен Куљић, предсједник СНСД-а у Мостару Велибор Миливојевић, представници борачких удружења и представници Канцеларије Владе Републике Српске у Мостару.
Програм обиљежавања настављен је полагањем цвијећа на Споменик слободе у Невесињу и обиласком Спомен-собе, те полагањем цвијећа на Спомен-костурницу у Невесињу.
Јун 1992. године трајно је урезан у сјећање српског народа из долине Неретве када је у неколико дана од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба, запаљена и уништена већина имовине, а више стотина лица погинуло и нестало.
На данашњи дан запаљена је и Саборна црква Свете Тројице у Мостару, тада највећа православна богомоља на Балкану.
Приликом велике војне акције Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а, којом је командовао генерал Јанко Бобетко, дошло је до егзодуса и великог страдања Срба у долини Неретве.
Напади су почели 7. јуна на Домановићима, а 14. и 15. јуна водиле су се борбе у градској зони Мостара. Након што је 15. јуна запаљена Саборна црква, запаљени су и сви православни храмови у долини Неретве. До 18. јуна већина српског становништва Мостара протјерана је из свога града.
У јуну је запаљен и порушен манастир Житомислић и Стара црква Пресвете Богородице.
Након тога у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској оштећен је и девастиран најмање 81 објекат Српске православне цркве. Од овога броја њих 24 налазили су се на подручју општине Мостар.
Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, у регији Херцеговина смртно је страдало 1.576 лица.
На подручју општине Мостар смртно је страдало 526 лица српске националности и то 380 војника и 146 цивила, а још се трага за 83 лица.
Према прелиминарним резултатима истраживања на територији Мостара постојало је десет логора и мјеста заточења за Србе.
Срби из Мостара одвођени су и у логоре у другим општинама, те је евидентирано да су мостарски Срби затварани у најмање 28 логора. Ови подаци не обухватају мјеста заточења која су се налазила у приватним објектима, гдје су Срби затварани појединачно или у мањим групама.
Најзлогласнија мучилишта била су некадашња војна амбуланта, сједиште ХОС-а, затвор "Ћеловина" у Мостару, али и логор "Дретељ" у Чапљини, логор у Љубушком, те злогласни логор "Лора" у Сплиту.
Према до сада обрађеним подацима, током рата у великим размјенама између зараћених страна евидентирано је најмање 843 заточених особа српске националности из Мостара и других мјеста у долини Неретве.
Када су у питању судски процеси за злочине над Србима у Мостару, пред Судом БиХ вођена су два процеса за злочине у логору "Дретељ". У овим процесима правоснажно је осуђено шест лица.
Остали поступци водили су се или се тренутно воде за злочине над Србима у долини Неретве и односе се углавном на злочине почињене на подручју општине Коњиц.
Осим уништавања материјалних трагова културе, идентитета и споменичке баштине српски народ претрпио је и велику материјалну штету, с обзиром на то да је највећи број објеката који се налазио у приватном власништву био запаљен, опљачкан, оштећен или узурпиран.
Укупна материјална штета никада није с прецизношћу утврђена.
Политичке и војне околности које су довеле до егзодуса и страдања Срба из долине Неретве још су неразјашњене.
