Њихова прича је потресна, узвишена и вјечна — свједочанство о снази вере и спремности да се за истину Христову жртвује све, па и сам живот.
У вријеме цара Ликинија, који је владао источним дијелом Византијског царства, хришћани су били изложени суровим прогонима. Тих година, бити хришћанин значило је свакодневно излагање опасности, мучењу и смрти. Ипак, било је оних који су сматрали да ниједна земаљска казна не може бити тежа од одрицања од Бога.
Један од њих био је свети Леонтије, који се са групом пријатеља јавио намјеснику царском Лисију у Јерменском граду Никопољу. Без страха и двоумљења, рекли су му да су хришћани. Лисије их је, збуњен и провоциран њиховом храброшћу, упитао: „А гдје је ваш Христос? Није ли распет, и није ли умро?“
Свети Леонтије је спокојно одговорио ријечима које и данас одзвањају: „Кад знаш да је умро, знај и да је васкрсао из мртвих и вазнио се на небо.“
То није био одговор који је Лисије желео да чује. Услиједила је брутална казна — Леонтије и његови саборци су избичовани и бачени у тамницу. Дуго су трпјели глад и жеђ, све док једна храбра и милостива хришћанка, Власијана, није почела да им кроз прозор кришом доноси воду. У тами тамнице догодило се чудо — анђео Господњи јавио им се да их утјеши, охрабри и припреми за оно што слиједи.
На дан суђења, пред изненађеним Лисијем и окупљеним народом, десило се још једно свједочанство силе вере — чак и два тамничара, посматрајући снагу и мир мученика, повјеровали су у Христа и отворено се прикључили хришћанима. Њима су се придружили и други — укупно 45 људи исповједило је веру у Господа, свјесни шта их чека.
Судија их је све осудио на смртну казну. Пресуда је била језива: прво им одсјећи руке и ноге, а потом бацити њихова тела у огањ. Ова грозна наредба у потпуности је извршена. Али њихова вјера није нестала с њиховим тијелима. Њихове душе узнијеле су се Господу — мирне, свијетле и непоколебљиве.
Пострадали су 319. године, а њихова жртва и данас надахњује вјернике широм свијета, пише Она.рс.
ОБИЧАЈИ И ПРЕПОРУЧЕНА ДЈЕЛА НА ОВАЈ ДАН:
Одлазак у цркву и молитва
Вјерници се на овај дан упућују на литургију, а они који нису у могућности да присуствују служби, могу да се код куће помоле Светим мученицима из Никопоља и Христу Богу. Посебно се препоручује молитва за снагу у вери, за истрајност у искушењима и за духовну храброст.
Паљење свијеће за мученике
У цркви или код куће, пали се свијећа у знак поштовања њихове жртве и као симбол свјетлости вјечног живота.
Пост и уздржање
Иако овај дан не спада у строги пост (осим ако не пада у сриједу или петак), многи вјерници се одлучују да га проведу у уздржању од масне хране, алкохола и празних разговора, из поштовања према мученичком страдању.
Читање житија светих
Често се на овај дан чита житије Светих 45 мученика како би се подсјетило на њихову храброст и веру. То је и одлична прилика за породичне разговоре о вери и духовности.
ШТА ЈЕ ЗАБРАЊЕНО НА ОВАЈ ДАН:
1. Тешки физички радови, посебно у пољу
– Сматра се да није примјерено на овај дан радити тешке послове јер се тиме нарушава мир и поштовање према мученицима.
2. Веселе светковине, свадбе, журке
– Будући да се обиљежава дан мученичког страдања, не приличи га проводити у весељу, с музиком и алкохолом.
3. Свађе, оговарање, псовке
– Вјерници треба да се уздрже од негативних емоција и лоших ријечи. Дан је посвећен молитви, миру и унутрашњем смирењу.
4. Преједање и конзумирање алкохола
– Иако није обавезан пост, препоручује се умјереност у јелу и пићу, као и уздржање од раскоши.