Идеја о прилагођавању рачунања времена разним дијеловима године није новост; она је присутна већ вијековима.
На примјер, у Римском царству сат је дефинисан као једна дванаестина дана, односно времена које је протекло између изласка и заласка сунца. Будући да је трајање дана варирало с годишњим добима, то је значило да се мијењала и дужина сата. Сат је зими трајао 44 минуте, а љети 75.
Вилијам Вилет из Велике Британије лобирао је за прихватање љетног рачунања времена у свом памфлету Траћење дневног свјетла из 1907. године. Наводно је доживио просвећење док је једно јутро јахао коња. Схватио је да "сунце обасјава земљу неколико сати сваки дан док ми још спавамо", док с друге стране "остаје само кратка чаролија опадајућег дневног свјетла у којем можемо провести кратко раздобље слободног времена које нам је остало на располагању".
У Сједињеним Државама идеја се повезује с Бењамином Франклином. Док је био амерички посланик у Француској 1784. године, Франклин је у есеју Економски пројект за смањење трошкова свјетла у шали предложио Французима да устају сат раније како би уштедјели восак за свијеће. Концепт је у САД-у усвојен 1918.
Љетно рачунање времена (ДСТ), у којем се сатови помичу један сат унапријед у рано прољеће и враћају један сат уназад у јесен, први пут је у Еуропи 1916. године увела Њемачка у настојању да у јеку Првог свјетског рата смањи потрошњу угљена како би га могла користити за своје фабрике оружја. Већина сусједних земаља, укључујући и Велику Британију, САД и Аустралију, касније је слиједила њен примјер.
Пракса је у Европи углавном напуштена након Другог свјетског рата. Поновно је уведена 1970-их због нафтне кризе, односно због арапског увођења ембарга на нафту западним земљама које су подржавале Израел. Ту је разлог опет била жеља да се смањи потреба за вјештачким свјетлом, а тиме и потрошња енергије због поскупљења нафте.
