Не зацјељују се ране потомака ни након 84 године од усташког злочина у билећком селу Корита.
Ране су отворене у ноћи 3. јуна 1941 године, када су од комшијске руке, усташа из Фазлагића Куле, прво мучени, а потом у јаму бачени. Њих 134 мјештанина. Милош оца упамтио није.
"Кад су овдје усташе бацили Корићане, била је баба нека у Кључу и питала их. Јесте ли бацили Корићане? Јесмо. Каже, а дјеца. Каже дјецу нисмо. Каже она, знате ли ви да млади трн више боде него стари. Ето видите, требало је комплет све да се уништи", прича Милош Сворцан.
А убијали су и дјецу. Коста Глушац најмлађа је жртва, имао је свега 14 година. Мучени су, везени, неки и живи бачени. Били су то угледни домаћини, старци и дјеца. Страдали су без суда, кривице, само зато што су Срби.
"А када вас та држава убија, онда је то нешто што представља геноцид над српским народом који је живио на овим просторима, јер су они сви били позвани да промијене личне карте, јер је дошла нова држава. И на такав начин, један дио је затваран у школи, а други је дошао сутра дан и побијени овдје изнад Корићке јаме", прича Божидар Миловић, предсједник удружења Херцеговаца у Новом Саду.
Корићка јама је прво масовно стратиште Срба у Херцеговини. И овај као и бројни други злочини остао је без казне.
"Овакве и сличне ствари треба да буду кажњени. Правда је некад мало спора, али достижна како је то рекао данас отац Вртикапа. Порука са овога мјеста је да заједнички осудимо овакве ствари и злочине, да се не би понављали и да на млађе генерације пренесмо сјећање на жртве", каже Миодраг Парежанин, начелник Билеће.
Имена су данас уклесана у спомен обиљежје, које је подигнуто 1966. године. Свако име једна породица, један рана која и даље боли. Ту се сваког јуна окупе Корићани и не дозвољавају да се злочин икада заборави.
