Вјерници Српске православне цркве данас славе Светог великомученика Прокопија. Овај светитељ спада у ред „огњених светаца“ и прославља се као крсна слава. У црквеном календару обиљежен је подебљаном црном бојом.
Рођен је у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке која није знала за Бога. Најприје му је било име Неаније. По смрти оца мајка је васпитала сина у духу римског идолопоклонства. Када је одрастао, Неанија је једном видио цар Диоклецијан и одмах га заволио, те га узео у свој двор на војничку службу. Када је цар почео прогон хришћана, одредио је Неанија да са једним одредом војске оде у Александрију и уништи тамошње хришћане.
Али, на том путу догоди му се нешто слично као некада Савлу. Усред ноћи догоди се снажан земљотрес, и у томе му се јави Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш и на кога устајеш?“ У великом страху упита Неаније: „Ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети, Син Божији“. И још му Господ рече: „Овим знамењем које си видио побјеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом.“
Тај доживљај потпуно је преокренуо живот војводе Неанија. Дао је да му се направи крст какав је видио, и умјесто да пође против хришћана, кренуо је са војском против Агарјана који су кренули на Јерусалим. Као побједник ушао је у Јерусалим и објавио мајци да је хришћанин. Изведен пред судију, скиде са себе појас војводски и мач, и баци их пред судију, показавши тиме да је он сада само војник Христа Цара.
Послије великих мучења бачен је у тамницу, гдје му се поново јавио Господ Христос, који га је и крстио и дао му име Прокопије. Једнога дана на прозор тамнице дошле су му 12 жена и рекле: „И ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене због тога, и оне су бачене у исту тамницу, гдје их је свети Прокопије поучавао вјери Христовој, а нарочито томе како ће примити вијенац мучеништва. Зато се у чину вјенчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговјенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена су затим страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст, мајка Прокопијева такође је повјеровала у Христа, па су свих 13 биле погубљене.
Објављени дијелови тајног плана: Берлин се припрема за најгори сценарио, укључени војска, болнице...
Када је Свети Прокопије био изведен на губилиште, подигао је руке према истоку и помолио се Богу за све биједне и невољне, сирочад и удовице, а нарочито за Цркву свету – да узрасте, да се рашири и да православље сија до свршетка времена. Са неба му је јављено да му је молитва услишена, након чега је радосно положио главу под мач и отишао Господу своме у вјечну радост. Часно је пострадао свети Прокопије у Кесарији Палестинској и овјенчан је вијенцем бесмртне славе 8. јула 303. године.
ОБИЧАЈИ И ВЈЕРОВАЊА
Иако у црквеном календару није обиљежен као црвено слово, дан Светог Прокопија веома је поштован у Србији. Овај светитељ спада у ред „огњених светаца“, у које се убрајају још и Свети Илија и Огњена Марија.
Традиционално, сматра се да овај дан није добар за купање у ријекама и другим текућим водама. Каже се: „Ни у гору, ни у воду“.
Слично томе, пошто је ријеч о благом свецу који је увијек видио само добро у људима, на данашњи дан се избјегавају свађе и псовке.
Због тога што се његово име помиње приликом склапања брака, у неким крајевима се вјерује да је овај дан погодан за свадбе, јер Свети Прокопије данас походи и благосиља младенце.
