У 97 метара овог кратког тунела стала је јединствена ратна драма какву само живот може да режира. Ови људи пили су мокраћу да би преживјели, израњавани, под кишом метака и бомби издржали су ту девет дана. Живи су и Куриру ексклузивно казују истину о септембарским данима '92. у тунелу Бродар крај Вишеграда који су тема култног филма "Лепа села лепо горе".

"Ја ти не бих ушла у тај тунел код дрекавца ни за картон вињака", "Да чика Веља бону", "Много је, куме", "Србин виљушком боц, а Шваба рукама", "Ионако ће да прича да смо је клали"... нема тога ко не зна бар једну реплику из "Лепих села". Али мало ко зна каква је стварна прича на основу које је настао овај антиратни филм и уметничко виђење државе у којој смо рођени, а која се крваво распала. Снимање филма почело је прије равно 30 година у тунелу крај Пријепоља, а екипа Курира је била са оном правом, с људима који не глуме и који 33 године касније - плачу. Ово је истина о Бродару '92.

Вишеград. Кренули су из хотела крај чувене ћуприје Мехмед-паше Соколовића. Лијева страна Дрине, промиче хидроелектрана "Вишеград". Витално важна још од 1989. године, кад је подигоше. У то ратно доба посебно. Пут води ка Горажду. Тунели ко крампом да су копани кроз стијене. Сваки пут кад се прође овуда, дјеца у невјерици гледају. На седмом километру од Вишеграда мост. Скренуше, па преко Дрине на пут за Рудо. Ту на ушћу Лима у Дрину заправо је језеро. Поглед пуца на рај. Милина. Смарагдна вода пробија кањон. Ко би рекао да је ова љепота, ова Дрина, толико живота однијела кроз вијекове, ратове.

На 150-200 метара од моста тунел Бродар. Баш под њим Лим улази у Дрину. И као да је баш за филмску сценографију прављен. Нема стијена за прокопавање. Рекло би се тунел гдје му нужда није. Па још лепо избетониран, с терасицама на њему већ зараслим у дрвеће. Те '92. биле су чисте. "Партизански пут 1990", стоји над улазом. Испод, према ријеци, још је остатака радничких барака из те '90. Направише га да зауставе одрањање камења.

Унутра - вријеме стало. Рупе од метака, граната, гелера... Чађави сводови и стране... Па чак и траг у асфалту од оклопног возила. Ни 30 година од краја рата бар асфалт није пресвучен.

Десно, од излаза ка Рудом, тробојке и спомен-плоче казују да су овдје страдала четворица војника Вишеградске бригаде Војске Републике Српске (ВРС), званично Друге подрињске лаке пјешадијске бригаде ВРС. Али и докторка и медицинска сестра, које су биле у возилу дома здравља јасно обиљеженом црвеним крстовима. И за чије убиство нико није одговарао!

Продужише даље, а вратиће се сљедећег јутра. Рудо. Прво ударају на дом здравља "Др Стојана и Љубица", назван по ове двије страдалнице. У самом центру мјесташца још стоји споменик Првој пролетерској бригади. Сви су морали знати за 21. децембар 1941. Мало ниже, палима у посљедњем рату. А зидови, њима посвећене спомен-собе, пуни слика изгубљене младости. Ту су и неки јунаци ове приче. На спрату - музеј Прве пролетерске! Дочекује их картонски Тито у природној величини. Глава му пада.

---

Злочин без казне

- Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске, нико није процесуиран за ове злочине, прије свега за напад на санитетско возило и убиство двије медицинске раднице - казао је за Курир Виктор Нуждић, директор центра.
Иначе, Ахмет Сејдић ослобођен је оптужби за ратни злочин против цивилног становништва и против ратних заробљеника српске националности на територији општина Рудо, Вишеград и Горажде од јула 1992. до средине фебруара 1993. Сејдић је написао и књигу у којој говори и о Бродару, али не помиње медицинске раднике ни њихово возило.

Бранислав Папоњак, возач "ниве" - Пристао па одбио разговор

Возач "ниве" Бранислав Папоњак најприје је пристао на разговор за Курир у Рудом, па напрасно јавља да није ту, па да ће се јавити телефоном. Више се није јављао.
- Пошли, само је почело да пуца на санитетско возило са свих страна. Долазимо до пред тунел, докторица Стојана је одмах погођена и највјероватније и мртва је била, нисмо тада схватали то. Некако смо се извукли из возила, звали смо и сестру Љубицу, она је била у шоку, рекла: "Идите ви, идите ви." Колега је рекао: "Ајде да утрчимо у тунел, па ћемо их извући касније, да одложимо напад" - рекао је својевремено Папоњак за РТРС.

Била је и крава. Без експлозива.
У филму крава експлодира пред тунелом.
- То је '92, паљена села, крава је наишла од моста, није био експлозив на њој. Муслимани су је отјерали да не уђе, да не бисмо имали млијека - каже Токовић.

Чупање инфузија

Вања Булић ће испричати да је окидач за филм, који је био кандидат за Оскара '96, била изјава Слађана Симића да су у болници ратном заробљенику чупали инфузије.
- Ма не, какви! Ни у лудилу - рећи ће нам Божовић, који је у тој болници оперисан, а где је 12 дана био и Шимшић:
- Тај муслиман је био из Сребренице, причао је да га је тамо негдје покупио Црвени крст и довукао у Ужице. Кад је требало да изађе, поздравио се са свима нама. Није хтио у Сребреницу, већ за Нови Пазар, па му сестре и доктори искупише пара за превоз и џепарац.

И они страдали

Прије него што су проглашени мртвима било је покушаја да их ослободе, када гину Жарко Милошевић (42), Петроније Туба (33), Видоје Јагајић (19) и Боривоје Мићевић (35), чија имена стоје крај тунела. Чак је и авион слат у помоћ.

---

- Кад овде славе његови поштоваоци, изнесу га испред. И дуну вjетар, паде Тито, а они ништа, ја сам га спашавао - смеје се Мирко Станић, челник Борачке организације Рудо.

У ресторану су их дочекали Жарко Токовић и Татјана Маринковић. Вече већ пада. Слике, документа, сузе... Прича која ће се тек испричати. И у којој ће још њих бити. Толико тешка да Куриров вазда опуштени возач Влада, кад су се по мрклој ноћи враћали за Вишеград, баш пред Бродаром изусти:

- Страх ме је да прођем кроз тунел.

У хотелу соба с погледом на ћуприју. Сан неће на очи - језиво хучи Дрина. Ујутру - спомен-соба у Вишеграду. Слика и прилика Дејтона и БиХ. Фотографије не само страдалих Вишеграђана већ и оних из Сарајева и околине, чије се породице мораше покупити '95. Чије су и кости преносили. Али недостаје једног из ове приче - Стевана Панића.

И правац - Бродар! Тог септембра '92. кренула је офанзива Армије БиХ на подручју општина Вишеград и Рудо. Бродар је била витална раскрсница. Тунел, мост и околина међу посљедњим линијама одбране Вишеграда и хидроелектране које држаше Срби.

На клупу крај новинара Курира сједе Микаило Шимшић. Видно нервозан. Неповјерљив. Најмлађи у тунелу смрти. Имао је тек 21 годину.

- Добили смо наређење да чувамо мост да се непријатељ не би пребацивао. Ноћ прије били смо у брду, с десне стране одавде, према мосту, гдје су били тенк и два минобацача. Деветог септембра ујутру наређење је да дођемо у тунел, седморица нас. Имамо аутоматске пушке и митраљез. Кад смо ушли, никога није било на тунелу - прича Шимшић, а пали цигару за цигаром, па вели:

- Муслимани су се ноћима чамцима пребацивали на ову страну, па напали наше горе, четворица су погинула. Наши су оставили самохотку, два минобацача. Непријатељ нас је окружио, попео се и на тунел.

У тунел улазе из Вишеградске бригаде и војници Слађан Симић (24) из села Јагодина, који ће послужити за лик Драгана Бјелогрлића у "Лепим селима", Владан Гавриловић (26), Новак Арсић (26) из Велетова, као и добровољци Милован Лучић (28) из Ужица с другом Стеваном Панићем (28) из Мале Крсне и Станко Маћашев (33) из Лазаревца. Маћашев ће их неколико дана касније угостити у свом дому.

- Ја сам вам ратни профитер. Видите мој профит - смије се док грли супругу Ранку, коју је октобра '93, након 15 месеци ратовања, повео са собом кући.

- Био је 21. јун '92, аутобусом ужичке "Ракете" долазим до граничног прелаза Вардиште. Не иде се даље, пуца се. Али возач, отац петоро деце, одједном каже: "Кад си ти стиснуо да идеш, ја те возим." И сами идемо. Код Добруна тројица упадају с пушкама - прича Маћашев.

Један од њих је Новак Арсић, судбина ће их везати у тунелу. Следећег дана упознаће Слађана Симића, у чијој ће кући живјети:

- Слађанова мајка Јока ми је све прала.

Почетак је септембра '92.

- Три пута смо се враћали од Горажда. Причало се да Милошевић није дао да га узмемо. Након трећег пута остала је силна екипа и техника код Бродара. И зову нас из интервентне чете 8. увече да кренемо, већ искуљали муслимани из Горажда, окружили наше, које треба спашавати. Увек смо ишли гдје је најгушће, Слађан Симић вођа, ја замјеник. С првим мраком кренемо старим путем. Ноћу стижемо на тунел. Мало изнад наша самохотка, а још изнад, на Меремишљу, наши - казује Маћашев, па направи гримасу:

- Ово је вјероватно велика грешка, моја и Слађанова - језеро, чујемо весла, станемо и гледамо, али доле дубоко. Група муслимана нас је тад обишла и дошла иза леђа. Да смо ту очекали... И наши горе су попустили. Срећом, момак на самохотки Горан Рађен, погинуо је мученик касније, извукао је систем за паљење и онеспособио је прије него што су побјегли. Да није то урадио, не знам шта би с нама било јер су муслимани заузели тај положај.

Тад је одређена судбина и Владану Гавриловићу, који је са својом екипом требало да се врати у Вишеград.

- Моли ме да питам његовог команданта да пређе у нашу чету. Питам, каже: "Ћанко, тако ме зову, није проблем" - вели, па наставља:

- Тог 8. септембра увече у тунелу су два наша камиона с муницијом. Кад смо ушли ујутру, с једног ФАП-а скидамо десетак сандука од по двије и по хиљаде метака. Имали смо и пушке, зоље... Одлазе камиони према Рудом, један и по воду. Ми се већ тучемо, непријатељ на тунелу. Кад се камион с водом враћао, код тунела прије нашег, гађају га, двојица гину, један остаје без ноге.

Слађан је, вели, први тешко рањен, чаура од муниције погађа га испод срца. Преко радио-станице траже помоћ. Вишеграђани су далеко, а на пола пута према Руду је Сетихово, где је Руђанска бригада ВРС - Четврта подрињска лака пјешадијска.

На доњој страни тунела, према мосту, Шимшић и Арсић:

- Пришуњао се један, шикнуо им бомбу. Новаку оде нога, Микаилу зуби и оде радио-станица, "руповка".

Шимшић показује гдје је бомба пала.

- Шутнуо сам ту бомбу, па испалио рафал - с краја тунела ће, а Мећашев ће испричати:

- Тог што их је ранио убили смо снајпером, сијенку смо му пратили. Покушавали су тијело да извуку, два дана борбе око тијела.

Прва у помоћ стиже "лада нива" ДЗ "Рудо", како ће рећи сви који су је видјели, јасно обиљежена црвеним крстовима. У њој су др Стојана Јојовић (32) и медицинска сестра Љубица Кастратовић (45). Возач је највјероватније Бранислав Папоњак (38) из Рудог, с којим сједа и добровољац из Пријепоља Славољуб Бубања (30).

- Стојана је отишла на положај, није долазила кући, јер је једина била неудата докторка у ДЗ "Рудо", па је било да она иде јер нема породицу. Звали су је да пређе у Прибој, да се склони - одбила је, није хтјела да напусти положаје. Била је баш човјек - рећи ће нам Вида Костић, сестра др Јојовић.

А бабица Љубица Кастратовић ће, како Куриру прича њена ћерка Татјана Маринковић, први пут на положај отићи у суботу, 5. септембра '92, у Сетихово. Одатле 9. септембра крећу ка Бродару.

- Муслимани су на њих запуцали већ од Стрмице, испод Сетихова - прича ћерка.

Кад је "нива" прилазила тунелу, били су под паљбом.

- Санитет је био с лијеве стране кад из тунела гледаш према Рудом, под стијеном, на 15 метара од улаза. Једини сам притрчао до сувозачких врата, на том сједишту је био Бране. Извукли смо га. Меци су падали ко киша. Добисмо обојица по увету. И Бубању смо извукли. Оне су биле позади, али их нисам видио - каже Маћашев, који се сјећа:

- Бране је био у папучама, спадају, шутира их. Није прошло три-четири минута како смо ушли, а Браће ће: "Докторка и сестра!" Кренемо поново, али удари РБ (ручни бацач) у задњи точак "ниве". Оде све! Могли смо можда одмах да их извучемо, само да смо знали. А како су погинуле, нисам видио. Ал' у оној "ниви" нико жив није могао остати.

И муслимани су је, вели, ноћу извукли што нису видјели, јер су се повукли унутра кад су их гађали зољама.

А Шимшић ће нам пред тунелом, с леве стране из правца Руда, показати удолину:

- Овде, у каналу, било је митраљеско гнијездо, кад су погинуле докторка и болничарка.

Ту, поред тунела, показује нам слике Маринковићева, била је камена плоча испод које су наводно закопане. То јој је рекла једна од три заробљене Српкиње које су муслимани доводили пред тунел. Ниједна више није међу живима.

- Милка из Бурсића ми је казала да су им рекли: "Овде леже двије ваше четникуше, ако их неко буде тражио, да знате да су овдје закопане."

- Овдје су, болан, биле закопане - Шимшић ће крај тунела.

- Како нисте чули кад су закопаване - Љубичина ће ћерка.

- Нисмо могли чути, били смо на средини тунела - вели.

- Јесу ли бацали мамину главу у тунел да се играју лопте с вама - плаче.

- Нису - он ће, а и остала тројица - главе није било.

- Шести, седми дан пошаљу по једној од тих жена коверту: "Отвори, отвори", вичу. Плава, није била залијепљена, чини ми се обрва или око унутра. Брзо сам је гурнуо ногом, плашио сам се да није бомба. Главу нису бацали, нити сам то кад изјавио - каже Маћашев, па додаје:

- Нема шансе да су код тунела биле закопане. Ту сам сваки дан бацао бомбе.

Доласком "ниве" у тунелу су деветорица. И већ имају прву жртву.

- Несретника Лучића удари снајпер посред срца - Маћашев ће, а Шимшић:

- Звали смо га Џаја, дотрчао је до средине тунела и пао мртав.

Руђанин Жарко Токовић је у Стргачини, на десетак километара од Бродара ка Рудом, пребацивао војску преко моста кад му јављају да иде по рањеника на Бродар. Возио је оклопни камион, назвали су га "Чарли".

- То је стари ФАП-13, на који су ставили пет тона лима, скроз опшивен, само мали прорез напријед да видиш да возиш - прича Токовић, који је са 23 године завршио у тунелу.

А имао је сасвим друге планове. И важећу визу за Аустралију да иде код стрица. И посао и пребивалиште у Београду.

- Кад је рат почео, био сам и одјављен из војног одсјека у Рудом. Али нисам могао да оставим све, дошао сам кући практично као добровољац - прича.

На место сувозача је Сретен Божовић из Божовића (24). Већ су тог јутра били на Бродару, доставили им храну - конзерве.

- Од Стрмице смо прошли велики, па мањи тунел и на 4 km до Бродара већ су запуцали на нас. Испред тунела изрешетана "нива", кроз отвор нисмо могли видјети има ли неко у њој - прича нам Божовић, с којим се налазимо у Прибојској Бањи, док ће Токовић казати:

- Црвени крст и на крову и са стране "ниве". Избушена, рупа до рупе. Да сам знао да је неко унутра, могао сам је угурати у тунел. Покушао сам у тунелу да окренем камион, да изађемо. Међутим, све гуме избушене, оклоп је само легао и никуд нисам могао.

Показује нам трагове лима у асфалту. И управо их је, сагласни су сви, спасао попречени камион кроз који није могао метак.

- Улетјели смо усред борбе, већ више рањених. Слађан има велики подлив испод пазуха, Славољубу метак избио неколико зуба, крв лије. Сипају с обе стране. Повријеђено ми је кољено и раме, Новаку разнесена нога, подвезали смо је. Али три-четири дана после жив човјек несносно смрди, гангрена - прича Токовић, док Божовић вели да дижу плоче са одводних канала тунела те праве заклоне.

Ово је коначни биланс у тунелу - 11, од којих је један већ мртав. У старту пада договор - нема предаје.

- Преко мегафона виче, представио се као капетан Сејдић (Ахмет Сејдић, командант Прве вишеградске бригаде Армије БиХ, прим. нов.), да се предамо, бићемо размијењени. Не! Мучили би нас. На крају крајева и да се убијемо, да се предамо - никако - вели Божовић.

Пакао је и дан и ноћ.

- Сузавци, бомбе, погледајте - тунел је као сито. Ранила ме бомба, имам у себи још 25 гелера, од главе до пете. Пипните, гвожђе - показује им зглоб на шаци, испод коже котрља се лоптица.

---

Татјана Маринковић, ћерка Љубице Кастратовић: Да урадим ДНК? И шта ћу ако кости нису мамине?!

Татјана Маринковић је два и по мјесеца живјела у нади да јој је мајка ипак жива.
- У октобру се говори: "Живе су, размијењене, долазе." Правим пуслица торту, коју је мама вољела, и колаче. Носим у дом здравља - почиње да плаче:
- Прође сат, два, три, прође и ноћ, и дан... Ништа.
А онда на Аранђеловдан тијела у лименим, па дрвеним сандуцима стижу у Рудо.
- Обдукцију свих је, наводно, урадио др Зоран Станковић тог 21. новембра испред болнице у Вишеграду. Али папира нема. Из ДЗ Рудо однесен је Љубичин зубарски картон да би је по њему и протези препознали, а потом је нестао. Заставник с размјене ми је касније рекао: "Др Стојана је 100 посто, а само два посто сам сигуран да је оно што смо добили као твоју мајку заиста и она." Био је само прамен светлије косе на комаду главе. И мој брат, који више није жив, казао је да је видио само прамен косе. А опет, новинар ТВ Вишеград ми је показао снимак из мртвачнице на дан размјене, испод једног тијела пише Љубица Кастратовић, а тече крв - каже Маринковићева и додаје:
- У папиру команде српске војске пише да је настрадала 9. септембра око 16 сати у тунелу на Бродару. Међутим, у смртном листу пише да је умрла 22. новембра. Ахмет Сејдић је једном изјавио да је др Стојана настрадала, а мајка ухваћена жива. А Зоран Стјеповић, који је био заробљен 636 дана у Горажду, у књизи је написао да су обје свирепо мучене, живе бачене у јаму и закопане.
На дан сахране Танјуг пише да су "према казивању заробљених 'зелених беретки', звјерски мучене и живе бачене у јаму и затрпане", а да су "претходно пружале помоћ заробљеним муслиманима", што преносе бројни српски медији.
Код жена из Бурсића, које су размијењене кад и тијела, одлази касније:
- Рекле су да су на камион бацили кости у чаршавима. Стојана је и према њиховој причи била препознатљива, касније су то схватиле по сликама, нису је знале. Казале су да је мајчина глава била откинута од тијела, а да су им говорили и да је силована.
- Знам да нико неће одговарати што су убијене, али у чему је проблем да се зна истина?! Највише бих вољела кад бих сазнала да је одмах настрадала.
А зашто не ексхумира посмртне остатке и не уради ДНК анализу?
- И шта ћу ако није она - плаче.

Зет идентификовао тијело: На докторки њен накит

Породица др Јојовић (мада има и написа да је Јојевић) чекала је размјену у којој ће докторка доћи жива.
- Мами у цркви предсједник општине каже да је жива, у Горажду - сјећа се сестра јој Вида Костић.
Али 20. новембра '92. добијају црну вијест. Тијело идентификује Видин супруг Видоје Костић.
- Стојана је била препознатљива, на њој накит, два-три ланчића од злата и сребра, наруквица, њене патике, маскирне панталоне. Узео сам накит, али нисам одмах рекао њеној мајци, да је не повриједим. Кад су после три-четири мјесеца кренуле приче да нису сахрањена тијела Стојане и Љубице, показао сам јој накит и увјерила се да је Стојанин - каже Костић и додаје:
- Обдукција није рађена, то сам 100 посто сигуран. Љубица је била цијела, син ју је препознао по одијелу цивилне заштите, у ком је била и њена маст за очи.
Костић не зна кад је тачно и гдје умрла Стојана, али се сјећа детаља:
- Кад смо палили свијеће изнад банкине код тунела и кад сам чепркао по камењу мислећи да то уредимо, појавила се шофершајбна. Друго ништа не знам.

---

Токовића је трећи-четврти дан погодио рикошет у леђа, гдје још стоји.

- Други дан су набацали даске, оплате од барака, гуме... на излаз према мосту, да нам га скроз затворе. Испустимо нафту, Славољуб запали неки шињел и баци на то. Изгоре све, оста пола метра камења - прича Божовић, па су крпе стављали на уста, главу спуштали ближе асфалту где је промаја вукла, да би могли дисати.

- Славољуб ми је од плоча направио испред камиона грудобран да могу пуцати. Кад је бубнуо из ручног бацача у оно камење, пукло ме је у нос и то су ми ова три ожиљка - показује Токовић.

Првих неколико дана борбе по цијели дан. Имао је и непријатељ, казаће, губитака. Пружали су Срби отпор.

- Невјероватно колико је испуцано и метака и тромблона. Првих пет дана нисмо ни спавали. После ослабило, ваљда остала само стража - прича Божовић, а Маћашев:

- Два митраљеза осамдесетчетворке испод "Чарлија". Гинули су и на мосту и поред тунела, бацали смо и бомбе. Али нас је драо и наш митраљез, који су узели кад су наше заклали на Блажу, мало прије него што смо ушли у тунел. Куљали су преко моста да се докопају самохотке, која је, срећом, била онеспособљена. Касније су признали да су имали 47 мртвих.

Воде од старта нису ни имали.

- Дијелили смо по пар гутљаја за дан. Углавном су сви давали Арсићу, гори, тешко рањен. Био је балон воде од 20 литара, али је усред пуцњаве пробијен метком, остало на дну дабогда два литра. Ко је баш морао, мало је јео. Слано, шта ћеш после пити?! - прича Токовић, а Маћашев вели:

- Пуцали смо у хладњак "Чарлија". Подвучемо се испод, у блок, не може аутоматска да пробије, "тетејац" пробија. Али ту је било и корсантина. Срећа наша па је измијешан са водом. Зуби су ми отишли. И Бубањи. Доктор у Ужицу је казао да добро жутицу нисмо добили.

Већ трећи-четврти дан почињу да пију мокраћу. Чувена сцена из филма је вјерна оригиналу.

- Најприје сам ја мокрио, али црвено ко крв. Слађан тешко рањен, а његова мокраћа бијела. Виче: "Ајде на шприцер" - прича Маћашев, док је Божовићу позивница била: "Ајде, рођендан ми је, да прославимо с вињаком!"

- Зачепиш нос и нагнеш. Немаш куд - тихо ће Токовић, а Божовић каже:

- Послије више нисмо могли ни да мокримо. Нема ништа. Ал', бар смо цигара имали, убијале трему.

- Сањаш ноћу неке изворе, воду. Куњаш, па се цимнеш. Мислиш да си спавао не знам колико, а ниси два минута. Све на опрезу - сјећа се Шимшић.

Упечатљива је сцена учитељице из филма која улази у тунел, а наши је убијају јер се плаше да нема експлозив. Основ за њу су три заробљене Српкиње које су муслимани, како вели Маћашев, држали на канапу.

- Четврти-пети дан путем од Рудог иде жена с марамом, држи се под пазух, а они вичу: "Ето вам једна ваша, носи вам писмо, прочитајте." Замотана, мислиш пуна експлозива. Вичемо: "Излази, излази!", они : "Улази!" Запуцамо увис, те се врати - сећа се Токовић, а Шимшић додаје:

---

Прст судбине - И жену нашао на ратишту, најстаријој ћерки дали име по Слађану

Станка је с Ранком упознао управо Слађан, неколико дана пред повратак кући. У кафани у Вардишту, гдје је тад радила.
- Нисмо се ни дана знали, а побјегла сам за њега, нико ме не би дао за добровољца - Ранка ће, док Станко вели:
- Није ми дала да идем код њеног оца. И ријешимо, уочи Михољдана сватови иду за Лазаревац, предсједник општине Вишеград дао три аута, моји чекају кући. И таман да кренемо, кад њени родитељи свраћају пред кафану, вукли сијено.
- Тата виче: "Хоћете да вам изнесем ракије, имам балон?", а не смије са изгаси трактор, није му палио. Слађан ће: "Ма јок!" Само чекамо да прођу - прича Ранка, а Станко додаје да је имао "дуел" с тастом кад ни будућу жену није знао:
- Изгрдио сам га што је заспао на стражи.
Регистровани су се у општини, за то покупили прве пролазнике.
- Вјенчала нас моја бивша девојка, матичарка - смије се Станко.
Три ћерке имају Маћашеви, а најстарија је - Слађана!
- Добила је име по Слађану, али и ћеркици моје сестре која је умрла од леукемије. Дјецу нам је крстио Слађанов брат Бобан - каже Станко, који на помен Слађана заплака.

---

- А ови с тунела: "Ето какви су ваши Срби, хоће да вас побију, ми нећемо."

Не знају ко је био на тунелу.

- Можда је Љубица неке од њих и на свијет донела - Токовић ће, а Шимшић:

- Пјевали су "Ој, четници, предајте се...". Слађан је тог пјевача по гласу познао, знао га из кафана.

- Стварно га је било и лијепо слушати. Некад је забавну музику пјевао.

- Влада је једног препознао по гласу: "Ћанко, овај је мој школски друг, заједно смо играли фудбал" - Маћашев ће, па вели да је на тунелу и хоџа пјевао:

- По цијелу ноћ. И онда бацају, котрља се, котрља, не знаш да ли је камен, да ли бомба. И само груне.

- Спуштали су нам санитетску торбу Стојане и Љубице. Свашта причали за њих, да су их силовали, а Маћашев се сјећа ријечи њему упућених:

- "Тебе ћемо да одеремо", говорили су ми јер су по нагласку знали да нисам из Босне.

У свом том јаду знали су и да се нашале.

- Планирали као гдје ћемо на пиће кад изађемо. А ни помишљао нисам да ћу жив изаћи. Ајде некога да затворим доле, камењем га гађам, а камоли са онолико муниције. Сам Бог нас је погледао - вели Божовић, коме је на уму само породица била:

- Кући сам оставио синове од два мјесеца и двије године и жену од 20 година - засузише очи:

- Цијелог живота сам се мучио. Оженио се млад од муке - родитељи непокретни, све сам морао сам, и да музем краву и перем себи.

Размишљају има ли излаза. Па чак, вели Маћашев, гледају и да ли је цијев за одвод широка да се спусте до Дрине. Не може! Пети дан покушају да изађу са стране према Рудом:

- Новак, смрди труло тијело, више и од амонијака који су нам бацали. Понесемо га, али гађају митраљезом. Нема шансе. Тад је схватио да се мора убити да бисмо изашли.

Нису знали, показује Шимшић, да је у потоку поред митраљеско гнијездо. Тад рањавају Гавриловића:

- Цијелу ноћ је кукао, тражио воде, и тад су они сконтали да немамо воде.

- На рукама ми је умро. Рикошет, отворио му главу: "Станко, воде! Воде", а одозго се деру: "Изађи, даћемо ти ми."

Сутрадан нова провокација:

- Са оне стране према мосту конопац и балон воде од 10 l спуштају и дижу, спуштају и дижу. Гађали смо конопац, да би нам пао балон, али нисмо успјели.

У тунелу су већ два леша. Стављају их у одводни канал и покривају плочама. Арсић се опрашта са свима.

- Скинуо је златан ланчић и прстен и дао ми да дам његовој сестри. Нисам после имао срца, послао сам по мојој сестри - вели Шимшић.

Имао је бомбу, али није хтио њоме, да не повриједи некога. И чекао је да непријатељ запуца, да их не изазива.

- Лично сам му дао пиштољ, из мог се убио. Нисмо ни осјетили кад се убио - вели Божовић, а Маћашев ће:

- Дао ми је сат и конобарски новчаник, јер је био конобар на Белој Земљи код Ужица, да однесем његовој мајци. Одбио сам да му дам свој пиштољ. Пуцао је у сљепоочницу, крв лије.

- Ко зна колико бисмо остали да се није убио. Ми га живог не бисмо оставили, нити би га ко могао носити - рећи ће Токовић.

Сад имају три леша. Ни да мокре више могу. Сва седморица рањени. Иде се на живот или смрт тог 16. септембра увече. Имају план.

- Свако вече око осам, пола девет, кад падне мрак, чујемо моторни чамац, а одозго тутњава, баце бомбу с једне, па с друге стране тунела. Онда тајац 15-20 минута, па опет галама. И сконташ да је смјена или достава хране. Чекали смо - моторни чамац, једна, па друга бомба. А онај горе нема стрпљења да чека смјену, одмах силази да га с чамцем не чекају - објашњава Токовић, док Маћашев вели:

- Један само да прође. Један! Да јави да смо живи, да се нисмо предали.

Док то прича, у собу улази ћерка Сара с маскирном јакном из тунела. Рупа од метка је на рукаву, крстић под крагном. Све је као те '92.

За минут су изашли на излаз према мосту. Симић и Шимшић иду удесно низ пут, до моста, па десно.

- Само што смо скренули, Слађан болан, викну: "Мина!" Срећом, кородирала од кише, ништа не би. Наше мине, цијели тај до пун, да муслимани не пређу. Мислим да још није деминирано - прича Шимшић.

Остали скрећу лијево, према Дрини.

- Стево се враћа у тунел. Лакше је рањен у пету, може да хода, али неће да остави леш друга, Лучића. Можда нам је и он главу спасио, јер је сутрадан правио буку по тунелу. Ови нису ни сконтали да смо изашли, сазнали кад су на Радио Београду чули да су Шимшић и Симић дошли у Вишеград - прича Токовић.

Петорица прескачу банкину - Токовић, Божовић, Папоњак, Бубања и Маћашев и низбрдо према Дрини. Бараке, макадамски пут, шибље.

- Поскидали смо још у тунелу све што смо могли, па и чизме због пливања. Бране је око паса понио унутрашњу гуму камиона, да се држимо за њу у води, али му испаде током котрљања низа страну. Ми до воде, а они 50 m од нас, ал' нас не виде. Молио сам: "Немојте много воде, позлиће вам." Међутим, први сам се напио колико сам могао - прича Токовић.

Улазе у воду, мркли мрак:

- Нисам ни 20 m отпливао кад неко кресну упаљач насред моста, не бисмо их ни видјели. Излазимо, дува поред Дрине, ми у трње, сабили се - Токовић вели, а Божовић ће:

- Дрењци родили, једемо. Прође пола сата, мјесечина ко дан - не можеш ни горе, ни доле.

- Нисам могао да прогутам кап воде из Дрине. И из жбуња сам завој од руке спуштао у воду, наквасим, па циједи и пиј. Гледамо их. Пуцају по тунелу, арлаучу - сећа се Маћашев.

Симић и Шимшић су већ у брдима.

- Пред зору ето га чопор дивљих свиња. Вели Слађан: "Мора близу бити и вода." И стварно, локва, ал' ми не да да пијем: "Не, муљ је." Километар испод чесма, ту се написмо - прича Шимшић, који прича како је Симић и пушку бацио јер је није могао носити - метак му је прошао кроз плућну марамицу, чудили су послије се доктори да је преживио девет дана.

Петорка у шибљу остаје цијелу ноћ и цијели дан. Кад пада друга ноћ, излазе на макадам, па испод моста старим путем према Вишеграду.

- Али у првом тунелу двојица муслимана стражаре. Поред њих балон воде. Мјесечина, велим: "Дај да их побијемо да узмемо воду", они вичу: "Немој" - сећа се Маћашев, кад су окренули у брда:

- Прескачемо преко мине на коју је, касније сазнајемо, Слађан запео.

- Стијена десно, стијена лево, стијена испод! И полако, 20-50 m један иде напријед, па се врати по остале. Сви рањени, али идемо, не осјећаш ништа. Толика тама да смо дизали ноћне нишане на пушки да видимо. Прошли смо између две њихове бајте (рова), чули их како причају - сјећа се Токовић, а Маћашев ће:

- Изађемо на брдо: "Одох", реко, "да видим с које стране да сиђемо, да ли их има." Враћам се, кад моји наложили ватру! Бос сам ногом гасио, 50 m од нас муслимани.

- Путовали цијелу ноћ, сиђемо на пут, кад ми прошли само један тунел од моста према Вишеграду! Помаљамо се у неко село, шљиве родиле. Ми на шљиве - прича Божовић.

- Све сам их повратио кад сам се воде напио - Маћашев ће.

Иду путем, раздвојени, да не страдају сви ако их непријатељ види.

- Наиђемо на напуштено село, чесма пред кућом. Има воде тек кад повучеш, нешто зачепило. А онај не може да сиђе с пута, па накваси завој и нацеди му. То је 300-400 m до наших положаја - сјећа се Токовић, коме на зиду стоји уље на платну - како улази у тунел, рад његове ћерке Кристине.

Маћашев прича како је био кад су стигли пред Блаж:

- Идем први, знам какви су, оставим пушку, дигнем руке. Слађана замало нису убили, нису вјеровали да је он, био је сав црн.

Спасени су отписани.

- У вијестима одавно било да су изгинули, да лешеви пливају Дрином - сећа се Ранка, а Божовић ће нам рећи:

- Родбина код моје куће чекала размену тијела.

И сви у Вишеград.

- Температура 40, на врх главе метак, рикошет. Ушао сам у тунел са 74, изашао са 58 кг - каже Маћешев, док Шимић у тунелу говори:

- Тад ми је била 21 година. Сад не бих могао издржати ни 24 сата шта сам тада девет дана и девет ноћи.

Наставак погледајте ОВДЈЕ.

Пратите нас и путем Вибера