У нашем народу од давнина постоји вјеровање да се на велике празнике, а посебно на дан Огњене Марије, не смију радити тешки физички послови. Многи поштују то правило, чак и они који иначе нису претјерано религиозни. Зашто? Јер су се кроз године преносиле приче о несрећама које су се дешавале онима који би, свјесно или несвјесно, нарушили светост тог дана.
Једна од тих прича долази од Радмиле, жене из једног малог села у централној Србији. Њена исповијест годинама се препричава међу комшијама, као упозорење и подсјетник колико је важно поштовати оно што су нам преци оставили у аманет.
Те године, како каже, љето је било изузетно топло. Јутра су мирисала на суву траву и врео дим из љетних кухиња. Тог дана Радмила је устала раније него иначе, ријешена да заврши неколико ситних послова прије него што сунце огрије јаче. Међу тим пословима било је и цијепање неколико дрва – таман довољно да заложи шпорет у коме је требало да кува ајвар.
„Заборавила сам да је Огњена Марија. Никоме у кући нисам поменула, нико ме није подсјетио. У мојој глави то је био само још један јулијски дан“, прича Радмила, тихо, гледајући у под као да и даље осјећа тежину тог тренутка.
Узела је сјекиру, изашла иза куће, и почела да цијепа дрва. У једном тренутку, док је замахивала, сјекира јој се измакла из руке. Дршка, већ начета временом и влагом, попустила је, а метални дио секире одлетио високо – и пао право на њену главу.
„Не могу да опишем тај тренутак. Само сам осјетила ударац, туп и јак, па крв како ми тече низ лице. Било је као да ми је неко одозго рекао: ’Застани. Заборавила си.’“
У паници, Радмила је отрчала у кућу. Умотавала је главу пешкиром, а срце јој је ударало као бубањ. Тек тада, док је сједила на столици и покушавала да заустави крварење, поглед јој је пао на календар на зиду и видјела да се тог дана празнује Огњена Марија.
„Никад у животу нисам била толико свјесна колико смо мали пред Божијом вољом. То није била случајност. То је било упозорење. Да не заборављам оно што су нас учили – да тог дана ништа тешко не смијеш радити. Да се празник поштује, јер он није обичан дан.“
Након тог догађаја, Радмила је годинама причала своју причу свима – унуцима, комшијама, па чак и непознатим људима које би срела на пијаци. Њен ожиљак на тјемену постао је знак и подсјетник.
„Нисам погинула, али сам научила лекцију. Тог дана ништа више не радим. Све припремим дан раније. Ако нешто и заборавим, оставим за сутра. Ништа није вриједно тога.“
На данашњи дан, док вјерници широм Србије пале свијеће и моле се светитељки, Радмилина прича служи као тиха опомена свима нама. Јер, како каже народ: "Ко се оглуши о светитеља – сам тражи невољу."
(Србија Данас)
