Мелиса Мујчиновић (27) из Живиница, одважна је жена која руши све стереотипе и инспирише снагом и одлучношћу.
Прошле године положила је возачки испит за шлепер и сама кренула на трновит пут.
Њено прво путовање било је до Турске, без ичије помоћи, само с вјером у себе.
– С великим поносом могу рећи да сам сама сјела у шлепер и кренула у Турску. Без икакве додатне обуке и без ичије помоћи сам кренула на трновит пут јер сам знала шта ме чека – почиње причу Мелиса за АЛОонлине.
Она се развела прије четири године, а њен бивши муж се оженио другом женом. Нажалост, прошле године је преминуо.
Дјеца су сада код Мелисе, која сама води сву бригу о њима. Старија кћерка иде у школу, док млађа има само четири године.
– Нас 3 саме остале смо без иког на овом свијету, али зато оне имају мене и ја ћу се за њих борити. Знам да сам одабрала тежак посао, али свеједно радити се мора, није битно какав је посао – изјавила је Мелиса.
Балансирање између посла и мајчинства није једноставно, али њена мајка, коју с љубављу назива својом краљицом, помаже у бризи за дјецу док је Мелиса на путу.
Мелиса вози руте од БиХ до Турске, а њен радни дан обично започиње припремама камиона и утоварима. Иако посао није лаган, она га воли и, како каже, најдраже јој је да вози.
У просјеку пређе око 400 километара дневно, али како каже наша саговорница, када осјети умор, стане и одмори. За њу „журбе нема“ јер сигурност је за њу на првом мјесту.
Њене туре су је одвеле кроз цијелу Европу. Возила је за Њемачку, посјетила Летонију и сада се фокусира на руте према Турској.
Разлика између вожње у Европи и Турској, како каже, лежи у темпу рада. Док је у Европи све брже, у Турској је посао опуштенији.
Реакције људи на жену за воланом шлепера углавном су позитивне.
– Људи ми се осмјехују и поздрављају ме – каже Мелиса.
До сада није имала неугодних ситуација и захвална је на томе.
Иако је одвојена од дјеце, стално је у контакту с њима, путем телефона.
– Тешко је бити далеко, али знам да радим за њихову будућност – истакла је.
Мелиса је имала прилику да ради и у иностранству, али је ипак одлучила да остане у БиХ. Старија кћерка жели да одраста у очевој кући, а и Мелиса је одлучна у томе да своју породицу држи на окупу.
– Ако бих ја сједила кући и њих чувала, од чега бисмо живјели. Принуђена сам да радим. Радила сам по Босни, али нема ту неких пара. Може се зарадити да би се преживјело – каже она.
Својим радом и трудом показује да је могуће савладати све препреке и изградити живот достојан љубави и поштовања.
– За мене није важно колико је посао тежак, важно је да моја дјеца имају сигурну будућност. Они су мој највећи мотив – закључује Мелиса.
