Света великомученица Марина спада међу најзначајније љетње празнике Српске православне цркве, иако њен дан, 30. јул, у календару није уписан црвеним словима.
У народу од давнина поштована као Огњена Марија, чијег се гњева многи вјерници плаше јер кажњава пламеном, заштитница је сељака, поља, њива, љетине, трудница и самртника.
На иконама је најчешће представљена са крстом и палмом, са симболом мучеништва у рукама, са змајем под ногама, а некад је окружена кућама у пламену. Света великомученица Марина − Огњена Марија, била је хришћанска римска светитељка из 3. вијека, која се поштује и у православној, и у католичкој, и у англиканској цркви.
Дан њеног помена је 30. јул. Пошто се слави усред љета, у српској традицији убраја се у ред "огњевитих" светаца, заједно са Светим Илијом, Благом Маријом и другима за које се вјеровало да пале огњем и убијају громовима.
Предање каже да се током тих празника не смије радити у кући или у пољу, како се на дом не би навукао њихов гњев.
Незамисливе муке због оданости Христу
Великомученица Марина рођена је у Антиохији (данашња Турска) у породици многобожачког свештеника Једесије. О Исусовом животу слушала је од своје дадиље, те се још као дјевојчица зарекла да ће му завјетовати живот и да се неће удавати.
Крстила се у 12. години, због чега је се отац одрекао и одвео код локалног намјесника на покору. Но, одбила је његово наређење да принесе жртву идолима и да се одрекне Христа, као и понуду да му буде супруга.
За казну, била је изложена незамисливим мукама. Избавила се од дављења у води, а ране од спаљивања на ватри тајанствено су зацијелиле док је лежала у тамници. На крају је намјесник наредио да јој одсјеку главу мачем. Погубљена је око 270. године, у вријеме владавине цара Диоклецијана.
Послије мученичке смрти 16-годишње дјевојке, готово у тренутку се у хришћанство преобратило око 15.000 људи. Мошти светитељке постале су чудотворне, имале су исцјелитељску моћ. Налазиле су се у Цариграду до доласка крсташа, а данас се њена рука чува у светогорском манастиру Ватопед, другом по хијерархији на Атосу. Дио моштију је у Албанији, у селу Ланга, изнад Охридског језера, у манастиру Свете Марине.
Поштована у цијелом хришћанском свијету
Огњена Марија ужива страхопоштовање у нашем народу. Многим породицама је и крсна слава, а верници јој се често завјетују како би их чувала од несреће и штитила од љетњих олуја.
Постоје незнатне разлике између западног и источног житија ове светице. Једна од британских хришћанских легенди бајковито говори о Сатани који је узео форму змаја, како би прождрао светицу. Но, Марија му је крстом пробуразила утробу и побједнички искочила из његовог стомака. Још један сликовити мит говори о демону који ју је искушавао све док га није убила тољагом.
Огњена Марија, у западним црквама позната као Света Маргарета Антиохијска, једна је од Светих четрнаест помоћница, чији је удружени култ нарочито поштован у вријеме куге, Црне смрти, у 14. вијеку. Марину је англиканска црква беатификовала 1222. године. Посвећено јој је преко 250 храмова широм Енглеске, од којих је најпознатија Вестминстерска опатија.
Обичаји за Огњену Марију
Обичај је да се на овај празник, када због великих љетњих врућина "гори небо и земља", не раде никакви послови. Предање каже да оне којима се 30. јула запали жито, сијено или дом светица опомиње, јер су се огрешили радећи на њен дан.
А ако чујете грмљавину, то може да буде и лош знак − вјерује се да је пред нама тешка и сушна година, па и болест и сиромаштво према неким тумачењима.
На Огњену Марију треба избјегавати и купање у ријекама и другим великим водама. Ову светитељку посебно поштују жене, тако да 30. јула не раде ни у кући, ни у пољу, а народ каже да "не ваља ни конац у иглу уденути". Вјерује се и да дјевојке треба да поклоне огледалце младићу који им се свиђа, те ће их он заувијек доживљавати као "свој одраз у огледалу", преноси Телеграф.
