Када му је отац преминуо, Рајко је мислио да га чека тежак живот без родитеља, али испуњен барем оним што му по правди припада. Умјесто тога, изгубио је све – осим штале и три краве. Неправда је дошла у лику рођене тетке.
Рајко је цијелог живота био уз оца – обрађивао је земљу, пазио на домаћинство, чувао стоку. Није тражио много. Само оно што му припада. Али, убрзо након сахране, појавио се хладан глас адвоката и папир с печатом. Тетка, сестра његовог оца, која је деценијама живјела у граду, донијела је уговор о власништву над кућом и већим дијелом имања.
Без иједне ријечи, Рајко је остао без дома. Добио је само стару шталу и три краве. И тишину села које је само слегало раменима: "Породичне ствари, не треба се мијешати".
И баш у тој штали, одакле су многи очекивали да му живот крене низбрдо, Рајко је почео изнова. Уз мукотрпан рад, његова мала фарма се развијала. Краве су се множиле, сир и млијеко које је сам правио нашли су пут до пијаца у Нишу и Лесковцу. Људи су тражили "Рајков сир" - масан, домаћи, пуног укуса.
Док је Рајко градио живот из темеља, теткина срећа је полако блиједила. Без пензије, снаге и помоћи, земља јој је остала запуштена, кућа празна, а град у којем је некад живјела - заборавио ју је. На крају, вратила се тамо гдје је све почело. Али не у кућу коју је узела, већ пред врата штале, носећи празну канту.
Рајко јој сваки дан даје литар млијека, комад сира, понекад и јогурт. Без ријечи, без горчине. Не зато што је заборавио, већ зато што зна: највећа освета је - преживјети, успјети и остати човјек.
Иако никада није вратио очеву кућу, Рајко је освојио нешто много веће. Поштовање. Снагу. Дух који не слама ни неправда, ни хладан потпис на папиру. Јер понекад, баш из штале изникну - најчистије побједе.
.webp)
