Тањир пун хране, а апетит мањи него што се мислило - многи гости прецијене своју глад када се послуже на шведском столу с опцијом „једите колико можете“. Оно што остане, најчешће заврши у смећу. Против тога се све више ресторана у Дортмунду бори једноставним приступом: ко не поједе шта је узео - плаћа казну.
„Дисциплински евро на шведском столу показао се као дјелотворна мјера. Захваљујући казни, ресторани успијевају значајно смањити количину хране која се баца“, изјавио је Торстен Гебехарт из Синдиката за прехрану, угоститељство и услужне дјелатности (НГГ) Дортмунд у саопштењу за јавност.
Све више угоститеља прихвата ову праксу.
Казна не би смјела завршити само у благајни власника
НГГ Дортмунд у начелу поздравља увођење казни, али наглашава потребу за праведнијом расподјелом средстава.
„Новац од казни не би смио завршавати искључиво у џеповима власника ресторана“, истиче Гебехарт.
Важно је, додаје, да и кувари и конобари имају користи од тога. Дијелом прикупљених средстава могло би се, предлаже НГГ, помоћи у хуманитарне сврхе - на примјер организацији „Хљеб за свијет“.
Проблем је стваран: ако ресторан седмично изгуби неколико стотина евра на храни која се баца, то штети и околини и пословању. Према ријечима представника синдиката, тај новац би се могао много паметније уложити - у више радника или веће плате.
Казна за остатке: Очи често веће од желуца
Према писању Ruhr Nachrichten, ресторан „Лахуху“ у дортмундској четврти Унионфиртел већ проводи ову праксу - наплаћују 3 евра по 100 грама хране која остане на тањиру. Гости су о тој политици унапријед обавијештени путем обавјештења постављених у ресторану. Циљ је активно смањити бацање хране.
Бројке јасно говоре: према подацима њемачког Савезног министарства за пољопривреду и прехрану, годишње се у Њемачкој баци 10,8 милиона тона хране. Угоститељски сектор - укључујући ресторане - одговоран је за око 18 одсто, односно 2 милиона тона.
Директор НГГ-а сматра казне корисним подстицајем за размишљање. Храна попут меса, рибе, воћа и поврћа вриједна је и резултат је уложеног труда многих људи. Вријеме је, закључује он, да се и током посјета ресторанима почне више цијенити оно што једемо.
.webp)
