У интервјуу Такеру Карлсону, Владимир Путин није случајно поменуо Србе - била је то прилично јасна алузија да ће у случају потребе Русија помоћи. Путин је једино Србе поменуо као братски православни народ који је прошао кроз велике тешкоће и коме ће Русија увијек бити спремна да помогне.
Према ријечима политиколога др Душана Пророковића, помињање Србије у интервјуу је изненађење. Имајући у виду све проблеме између САД и Русије, он, како каже, није очекивао да ће се у разговору двојица саговорника позабавити и овим простором. Путин се, при томе, на Србију осврнуо кратко, пробраним ријечима.
Саботирана дехуманизација Путина
Путин Србе у интервјуу није поменуо за бадава, сматра гостујући професор на Московском институту за међународне односе др Стеван Гајић, јер Срби нису поменути само директно, већ и индиректно, када је руски предсједник говорио о погубном утицају Аустроугарске на идентитете словенских народа.
"Он је говорио о руском случају, али исто се односи и на нас - говорио је како се хабсбуршка политика 'завади, па владај' односила на Русе, а то се односи и на Србе“, објашњава Гајић.
За њега је веома важно што је Карлсоновим интервјуом саботирана политика дехуманизације Владимира Путина.
"Он није магловити непријатељ - овдје је то човјек са лицем који се прилично пријатељски обраћа западној јавности и говори о коријенима проблема. Битно је што је почео 'од Кулина бана', од генезе проблема и руске државности и шта Кијев заправо значи Русима. И наравно, закључак је најбитнија ствар - да ће се уједињење руског народа и руских земаља свакако десити. Мислим да је то прилично јасна порука“, каже Гајић.
И за уредника на наше Алтернативне телевизије Давора Станковића, помињање Срба у интервјуу био је један од најјачих утисака. Он напомиње да је Путин поменуо и Кину и чланице БРИКС, али у смислу привредне сарадње - Србе је поменуо као пријатељски народ.
Зашто је интервју важан
Сам интервју не разликује се много од неких других Путинових медијских иступа, поготово не од његових годишњих обраћања, каже Пророковић. Карлсон је интервју систематизовао на другачији начин, али поруке које је руски предсједник послао су идентичне као и претходних пута. Ипак, на Западу интервју представља изненађење, јер је интервјуисање Путина тамо забрањено.
Путин и није могао да каже ништа ново, али смисао интервјуа и није био у томе, сматра професор Факултета политичких наука, др Часлав Копривица.
Његов смисао је у томе да се пробије медијска блокада која се продубила са почетком специјалне операције у Украјини. Он повлачи паралелу садашњег доба и доба Хладног рата.
"У оно вријеме, за медије са Запада била је посластица да добију интервју неког од највиших руководилаца са друге стране Гвоздене завјесе. То је била једна врста раритета, будући да су се они подсмјешљиво односили према том степену погрешне перцепције реалности која је била доминантан наратив у источном блоку“, објашњава саговорник и додаје да у доба Хладног рата, на Западу није постојао никакав проблем да се чује глас друге стране.
"Сада, међутим, Запад се на сваки начин, кршећи елементарне норме на којима почива неколико стотина година, труди да се не чује глас друге стране. Једино разумно објашњење је да то што друга страна говори, у овом случају у лику Владимира Путина, јесте да тај говор не само да је убједљив, већ разара неке од основних постулата наратива Запада, не само када је ријеч о специјалној операцији на подручју некадашње Украјине, већ и када је ријеч о новој свјетској констелацији коју Запад одбија да призна“, истиче Копривица.
Ако бисмо повукли историјску аналогију, сада је потпуно јасно да вријеме не ради за онога који мора да ућуткује другу страну, као и да у данашњем свијету који је неупоредиво интегрисанији и у технолошком и у духовном смислу него у доба Хладног рата није могуће зачепити уста другој страни. Тај ће глас продрети на Запад и постаће јасно да је његов доминантни наратив застарио, објашњава Копривица.
Путин је сигуран у позиције Русије
Први и најважнији утисак након интервјуа је да Путин одаје утисак човјека који је потпуно опуштен и који контролише ситуацију на много ширем подручју него што је Украјина о којој се највише говорило, каже аналитичар и консултант Бранко Павловић.
"Путин је, дакле, потпуно сигуран у укупне позиције Русије у новонастајућем свијету. Он уопште не види да може бити било каквог изненађења по интересе Русије“, констатује Павловић.
Друга занимљива ствар, према његовим ријечима, била је Путинов одговор да зна да Запад тражи излаз из украјинске кризе тако да се не обрука.
"Наравно, биће веома тешко из реалности каква је сада на терену изнаћи модел који би Западу оставио трунку достојанства и успјешности. Поготово у изборној години“, сматра он.
За препариране Американце интервју је негледљив
Павловић, али и Станковић наглашавају значај интервјуа и његов утицај на америчку јавност.
Станковић је, како каже, пратио реакције либералне Америке на друштвеним мрежама и у медијима. Једино што им је остало је, да Карлсона називају екстремним десничарем и да умање његову улогу у медијском животу САД.
"Надам се да ће што већи број Американаца погледати интервју и само размислити о чему се заправо ради“, каже Станковић.
Са друге стране, Павловић је прилично песимистичан када говори о утицају интервјуа на просјечног Американца. За њих је, каже, интервју потпуно негледљив, јер се и Путин и Карлсон обраћају људима који хоће да озбиљно да разговарају, што су ријечи којима је интервју практично и почео.
"Просјечни Американац је већ препариран да има 'ријалити систем', неке огромне надражаје на које треба да реагује петнаест-двадесет секунди. Када кренете да дубље објашњавате историјске коријене, хронологију политичких догађаја, то је за њих апсолутно негледљиво“, закључује Павловић.
.webp)
