Свијет је уздрмала вијест да је Израел покренуо нападе на Иран. Главни разлог за напад је постојање нуклеарног програма у Ирану који је био у центру пажње Америке и савезника. Искључићемо за сада тренутну ситуацију и вратити се у теоријски оквир, зашто Иран не може имати нуклеарно оружје? Међународни договори су пали, како тврде израелски званичници, иако им је забрањено Иран развија нуклеарно оружје.
Већ деценијама, међународна заједница, предвођена Сједињеним Америчким Државама и савезницима, категорички се противи томе да Иран развије нуклеарно оружје. Ова тема остаје једно од најосјетљивијих геополитичких питања Блиског истока, са потенцијалом да изазове регионалне, па чак и глобалне посљедице. Али, поставља се и суштинско питање – да ли забрана Ирану да има нуклеарно оружје значи покушај контроле над његовим суверенитетом и право да сам одлучује о својој безбједности?
Страх од домино ефекта
Најчешћи аргумент против иранског нуклеарног програма јесте потенцијална дестабилизација региона. Уколико Иран постане нуклеарна сила, постоји реална опасност да ће и друге земље Блиског истока – попут Саудијске Арабије, Египта или Турске – кренути истим путем. То би створило нову трку у наоружању у једном од најнапетијих дијелова свијета, гдје су сукоби, секташке подјеле и спољни утицаји већ свакодневица.
Такође, скептици тврде да би нуклеарни Иран могао бити већа пријетња Израелу, који већ посједује нуклеарни арсенал, иако то никада није службено потврђено. Овај баланс силе, који тренутно функционише уз америчку војну подршку Израелу, био би озбиљно нарушен уколико Техеран стекне нуклеарно оружје [1].
Кога угрожава Иран?
Иако не посједује нуклеарно оружје, Иран већ сада има снажан утицај у региону кроз мрежу проиранских организација и милиције. Забринутост се не односи само на потенцијалну бомбу, већ на начин на који би је Иран могао користити као политички или војни алат. Директно угрожене земље су:
Израел, који види Иран као егзистенцијалну пријетњу, посебно због иранске подршке Хамасу и Хезболаху [2],
Саудијска Арабија, која с Ираном води регионални „хладни рат“ кроз сукобе у Јемену, Ираку и Сирији [3],
Заливске монархије, које се боје јачања иранског политичког утицаја и ширења идеолошког утицаја кроз шиитску популацију [4],
САД, које Иран сматрају пријетњом својим савезницима и интересима у региону, те га годинама држе под снажним санкцијама [5].
Такође, Иран подржава милитантне групе широм Блиског истока, укључујући Хуте у Јемену, проиранске милиције у Ираку и Сирији, те Хезболлах у Либану [6].
Зашто постоји конфликт Израела и Ирана?
Сукоб између Ирана и Израела није нов, али се интензивирао након Исламске револуције 1979. године, када је Техеран прогласио Израел „нелегитимном ционистичком творевином“. Иран редовно пријети уништењем Израела, док Израел спроводи војне операције против иранских циљева у Сирији и нападе на иранске нуклеарне објекте путем сајбер-напада и атентата [7].
Иран, са своје стране, подржава покрете отпора попут Хезболаха и Хамаса, тврдећи да не жели уништити Израел, већ „ослободити Палестину“ [8].
Какав однос Иран има са земљама окружења?
Ирак: Иран има јак утицај кроз шиитске партије и оружане групе које доминирају политичком сценом након америчке инвазије 2003. [9].
Сирија: Савезништво са режимом Башара ал-Асада је трајало више од деценије, а Иран је послао милиције и војну подршку током грађанског рата [10].
Либан: Кроз Хезболах, Иран има политичку и војну инфраструктуру уз израелску границу [11].
Заливске земље (УАЕ, Бахреин, Катар): Односи су напети, иако повремено долази до покушаја дипломатског отопљавања.
Афганистан и Пакистан: Иран користи меку моћ кроз религију и трговину, и одржава комплексне односе са талибанима и шиитском дијаспором [12].
Питање права и двоструких стандарда
Иран је потписник Уговора о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) и формално тврди да не тежи развоју атомског оружја, већ нуклеарне енергије у цивилне сврхе. Међутим, Запад му не вјерује – дјелимично и због тајних програма у прошлости [13].
Године 2015. Иран је пристао на међународни споразум (ЈЦПОА) којим су ограничени његови нуклеарни капацитети у замјену за укидање санкција. Но, 2018. године, администрација предсједника Трампа повукла је САД из тог споразума, што је довело до његовог распада [14].
Ирански поглед: адут у преговорима или питање опстанка?
Иран се не осјећа као агресор, већ као изолована сила под сталним пријетњама. Техеран тврди да му се ускраћује оно што друге силе већ имају, те да се нуклеарни програм користи као средство притиска за потчињавање његове спољне политике.
За иранске лидере, могућност развоја нуклеарне технологије представља средство одвраћања, али и алат за међународну преговарачку позицију. "Ако имамо оружје, нико нам неће пријетити инвазијом", порука је која се често може чути у унутрашњим дебатама [15].
Гдје је равнотежа?
Кључно питање остаје: да ли је могуће пронаћи равнотежу између права Ирана да штити своју сувереност и глобалне потребе да се спријечи ширење нуклеарног оружја? У идеалним условима, свијет би тежио потпуном разоружању – али реалност показује супротно. Пет сталних чланица Савјета безбједности УН-а, укључујући САД, Русију и Кину, посједују велики нуклеарни арсенал, док се другим државама тај приступ забрањује.
У том контексту, ирански аргументи имају тежину, али и ограничења – јер питање није само шта држава жели, већ и какве посљедице њене одлуке могу имати по цијели свијет.
Спречавање Ирана да развије нуклеарно оружје јесте покушај да се сачува регионална стабилност, али и одржање постојећег поретка моћи. Истовремено, таква забрана може изгледати као израз политичког лицемјерја и непоштовања права једне суверене државе.
Рјешење не може бити једнострано – оно захтијева транспарентне међународне споразуме, међусобно поштовање и јасно дефинисане безбједносне гаранције. Само тако се може избјећи нови рат, а Блиски исток претворити у простор сарадње, а не сталне пријетње.
