Њемачки политичари често кажу: „Рад се мора исплатити.“ Али све више запослених са пуним радним временом зависи од државних давања. Ново повећање минималне зараде неће донијети никакве промјене, анализира DW.
Шта се више исплати: рад или социјална помоћ?
Канцелар Фридрих Мерц изашао је прошле седмице у Бундестаг како би, у свом типично директном стилу, изложио став владе о ономе што је назвао једним од сљедећих великих приоритета своје владе: њеној намјери да реформише накнаду за дугорочну незапосленост, или „Bürgergeld“ („приход грађана“).
Такође је изговорио познату фразу о раду коју конзервативци често користе: рад, тврди он, мора бити профитабилан. Мерц, рекао је, жели да осигура да грађани у Њемачкој поново постану свјесни како се њихов труд исплати и да се поново примјени принцип плаћања по учинку. „Bürgergeld“ је увела претходна социјалдемократско-зелено-либерална влада и од тада је нападнута од стране Мерцове уније CDU/CSU да је то превисока накнада која заправо ни не подстиче примаоце да се запосле јер то за њих не би значило већи приход.
Али Мерцову изјаву је донекле ослабила статистика објављена неколико дана раније: 2024. године око 826.000 запослених зависило је од социјалне помоћи, односно „Bürgergeld“.
Повећање броја корисника социјалне помоћи
То представља повећање од око 30.000 у односу на 2023. годину — први пут да се број запослених који примају додатну помоћ повећао од 2015. године, када је у земљу ушло више од милион избјеглица из Сирије.
То је била, можда не случајно, година када је Њемачка увела своју прву основну минималну плату. Чак и тада, више од милион радника је и даље зависило од државних давања, а тај број се од тада стално смањује. Ова додатна давања коштала су државу скоро 7 милијарди евра у 2024. години, знатно више од 5,7 милијарди које је држава исплатила за ове сврхе у 2022. години.
Влада је објавила податке на захтјев посланика Џема Инџеа из Љевичарске странке, који је за DW рекао: „Неприхватљиво је да стотине хиљада грађана зависе од државне помоћи упркос томе што су запослени. То значи да пореским новцем подржавамо ниске плате и одржавамо експлоатацију радне снаге.“
Повећање минималне зараде
Инџе сматра да ови подаци показују да је минимална плата у Њемачкој једноставно прениска. Иако ју је претходна влада значајно подигла, на 12 евра почетком 2023. године, од тада је повећана само минимално, на садашњих 12,82 евра по сату.
Прошле седмице, Државна комисија за утврђивање минималне зараде, коју чине представници удружења послодаваца и синдиката, објавила је да ће се минимална зарада повећати у двије фазе: на 13,90 евра 1. јануара 2026. године, а затим на 14,60 евра годину дана касније. То је мање од 15 евра које је Социјалдемократска партија Њемачке (СПД), млађи партнер у хришћанско-социјалдемократској влади Фридриха Мерца, изразила као циљ.
Хелена Штајнхаус, оснивачица кампање „Sanktionsfrei“ („Без санкција“), која подржава људе који живе од социјалне помоћи, каже да ова мала повећања минималне зараде нису пратила раст кирија и трошкова живота посљедњих година. Тако је, на примјер, просјечна кирија стана у Њемачкој порасла прошле године за 4,7%, а у Берлину за чак 8,5%.
„Рекла бих да је ово одговор на питање зашто све више људи мора да допуњује своје приходе јер минимална зарада, чак и када раде пуно радно вријеме, не покрива оно што би требало да покрије“, каже Штајнхаус.
Проблем рада са скраћеним радним временом
Међутим, неки економисти тврде да ниво минималне зараде има мало везе са бројем запослених људи којима је потребна државна помоћ да би покрили трошкове живота.
„Треба истаћи да већина ових људи не ради пуно радно вријеме. Већина њих је на додатној обуци или ради са скраћеним радним временом“, каже Холгер Шефер, виши економиста тржишта рада у Њемачком економском институту у Келну (IW).
„Минимална плата им овдје неће помоћи јер разлог зашто ови људи не могу да живе од својих прихода није ниска сатница, већ мали број радних сати.“
Бројке то потврђују: према посљедњим подацима Федералне агенције за запошљавање, од 826.000 радника који примају накнаде, само око 81.000 ради пуно радно вријеме.
Чак је и социјалдемократска министарка рада и нова потпредсједница странке, Бербел Бас, недавно упозорила на проблем масовних превара везаних за смањење радног времена и државне бенефиције. Посредници масовно доводе раднике из сиромашнијих земаља ЕУ попут Румуније и Бугарске, запошљавају их за смањено радно вријеме и минималне плате, а затим наплаћују надокнаду од државе, која се исплаћује ако грађани својим радом не могу да покрију егзистенцијални минимум.
То је трик јер грађани ЕУ не могу само да дођу у Њемачку и траже социјалну помоћ, али у овом случају су класификовани као запослени, тако да се то на њих не односи.
Али то није оправдање за ниске плате, инсистира представник Инџе у својој причи. „Чињеница је: тренутна минимална плата је цијена сиромаштва! Послодавци не могу да се извуку са тим“, закључује он.
Повећање сиромаштва
У сваком случају, тврди Штајнхаус, разлог зашто многи раде само скраћено радно вријеме је једноставан: имају дјецу или друге чланове породице о којима морају да брину, а многим њемачким градовима недостаје инфраструктура за бригу о дјеци. IW је прошле године израчунао да 306.000 дјеце млађе од три године у Њемачкој нема мјесто у јаслицама или вртићу, иако на то имају законско право.
Студија Института за истраживање запошљавања (IAB) из 2021. године открила је да што више дјеце радници имају, већа је вјероватноћа да ће им бити потребна државна помоћ. Инџе, посланик љевице, тврдио је да би већа државна улагања у повећање броја мјеста у вртићима „омогућила многим људима да избјегну замку рада са скраћеним радним временом“.
Упркос свему, Шефер тврди да повећање минималне зараде није рјешење и да би могло имати супротан ефекат. „Ситуација би се могла погоршати ако компаније смање потражњу за радном снагом због виших трошкова“, рекао је за DW.
Профитирање од јефтине радне снаге
На проблеме које би нова минимална плата могла да донесе упозорили су и пољопривредници који су рекли да не могу да плаћају њемачку минималну сатницу сезонским радницима.
Штајнхаус не вјерује у овај аргумент. „Удружења послодаваца износе овај аргумент већ 10 година, али за тих 10 година ниједном се није показао тачним“, рекла је она.
„Наравно, постоје нека предузећа која се муче када се минимална плата повећа, али многа предузећа имају користи од чињенице да могу јефтино да запосле људе.“
Мерц и реформа социјалне помоћи
Економиста Шефер такође сматра да је недавно повећање броја грађана којима је потребна помоћ за преживљавање релативно мало и да је општи тренд пада од 2015. године и даље присутан. Прошлогодишње повећање, тврди он, вјероватно има више везе са општим економским условима на тржишту рада.
Мерц ће, у међувремену, вјероватно наставити са својим плановима за реформу система накнада за незапосленост како би више људи ушло на тржиште рада, чак и ако ће некима од њих и даље бити потребна државна помоћ.
„Нажалост, Мерцови аргументи о раду су погрешни“, каже Штајнхаус. „Када каже 'рад мора да се исплати', мисли на смањење накнада за незапосленост. Али минимална зарада за живот не зависи од тога колико сиромашни радници зарађују. Требало би да зарађују више, у то нема сумње. Али само смањење накнада је контрапродуктивно и ствара конкуренцију међу најсиромашнијима.“
(Индекс)
