Нико срећан, а нико довољан,

нико миран, а нико спокојан.

Све се човјек брука са човјеком:

гледа мајмун себе у зрцало!

(из Горског вијенца)

У ружном смо добу, мој Нурудине. Напуштају нас жеље. И питаш се ко си, суптилно. Твоја потрага почиње кафкијански, самоодређењем. Релативизујеш градивну улогу трансцеденталних вриједности у изградњи дистинктивног „се“ којег сводиш на име. Релативизујеш, али не спориш. То ти је манир. Ахмед си, кажеш. Или ахмед? Можда Ахмед због близине смрти? Или ипак ахмед јер трагање за собством настављаш сдесна налијево, кроз жеље које именују и Кифу и петра и свако друго име из било ког календара. Не чуди што си тим путем и тим правцем умјесто себи стигао до побуне за коју не знаш да ли је мисао или заблуда ни да ли је твоја. За тај пут и тај правац још не знају да ли је бијег или ход.

Питам те слободно јер се добро знамо, још од када сам ти 2018. утрчао у текију и распршио остатке јутарње измаглице и окопнио росу: зашто ниси потражио се међу жељама које разликују царевића од роба о чему нам проповиједа Свети Владика Николај Велимировић? Јер би то био апсурд након ауторедукције? Јер је „сваки човјек увијек на губитку“ како казује Кур'ан, а Пророкова је изнад Владичине? 

Нећемо свађати пророке и владике. Владика нас критикује када се свађамо због пророка.

Да, у ружном смо добу мој ахмеде и то нема никакве везе са нашим четрдесетим. А можда баш има. Овај осјећај познатог што пролази, неизбјежно не потискује питањем шта долази, већ тражи шта јесте. И то „шта“, питање чији одговор не твори, некако претеже над централним „јесте“. Тако је од када памтимо. Делфско „Спознај себе“ усмјерило је правац цјелокупног филозофског прегалаштва ка томе „шта“ смо. То трагање је развило бројне модусе извођења собства, који се заснивају на различитом вредновању значаја онтолошких својстава: умности, тјелесности и осјећајности за изградњу аутентичне личности - индивидуе. 

Декарт нам каже: мислиш, дакле постојиш. Ја му одговарам: мислиш, јер мозак функционише. Cogito (ergo sum) је само скуп електричних варница. И мачка је мислећа, иако не виче (?) „ја сам“.

Картезијанска дивизија онтолошких карактеристика коју Декарт истиче и дијели на res cogitans и res extensa, у ствари почива на манифестности, не може се одржати на есенцијалности. Декартовог cogito-a просто нема без физичког генератора – мозга. И мисао је физичка материја чији бит детектује електроенцефалограм. Сјећања и искуства су  физички записи складиштени у мозгу. Разум је, дакле, детерминисана рефлексија биолошких когнитивних функција као и фикције. Картезијанска душа, твоје отјелотворење, је излучевина биолошке материје. Чиста неурофизиологија. Не знам зашто су је одрицали животињама. 

Можда је та негација, као и све друге, узрокована визијском слабошћу према нечитљивом. На западу је иначе постојање условљено читљивом манифестацијом. Што се не показује – то не постоји. Без типизираног манифестовања „се“-бе нема „то“-га. Манифестност, а не биће, основа је на којој је Блажени Тома Аквински саздао своју Summa Theologiae о души – аними (лат. anima), што значи покрет. По његовом схватању, прије настанка покрета у људском тијелу нема душе ради чега је прекид трудноће у раним фазама био прихватљив. Изједначавање манифестације и постојања је у основи и Пилатовог суда: Ко не тврди своје право – нема га. 

Домен манифестације је широко поље за извођење различитих конструкта ид-ентитета, и обреда, за разлику од бића. Наше неистости се, дакле, изводе из домена манифестације а не бића. 

Данас је читљива манифестност постала друштвена и правна норма. Liberté, égalité, fraternité (слобода, једнакост и братство), учи нас Европски суд за људска права, значи обавезу свих да учествују у друштвеним интеракцијама. Тако је забрана бурки и фереџа - симболског дистанцирања од свијета, уздигнута на ниво цивилизацијске тековине у Mitwelt-у. Не замијери ахмеде, нема то везе са хришћанима. За њих је человѣкъ искључиво Dasein, онај који је у свијету и са свијетом. Скоро ће и монахе изгонити из манастира и пештера. Већ су почели од светог Кијева и Синајске горе. Ружно доба. Џаба мачка преде.

Тезоимените, питање о себи, али не себи, као што данас чујеш на Литургији поставио је и Исус Христос (Мат. Зач. 67, 13-17). Посредне посматраче пита посредно: „Шта о мени говоре људи ко је Син Човјечији?“ Пита: шта о Исусу, њему-човјеку (јер шта би друго био Син Човјечији него човјек као ми?), говоре људи ко је? Из одговора чујемо да народ, не-субјект, Богочовјека доживљава асоцијативно, кроз особине неког од познатих му богоносних људи („Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка.“). Именују имениоца његовим броијоцима. Он то не пориче. Можда тиме допушта да се слијева надесно Исус пише Пророк? Не знам. Знам да је Декарт само украс око Његошевог зрцала да би селфи био подношљивији. 

 „А ви шта велите ко сам ја?“ Слушај како директно и онтолошки неспутано пита ученике – сапричаснике свога дјела. Од њих се ипак очекује пуна перцепција бића. „Ти си Христос, Син Бога живога.“ говори му Петар. Овим су ученици човјечије „Исус“, допунили божанским „Христос“. Ту нам се показује потпуна синтеза: Исуса, човјека који даје цару царево, тј. постоји као subiectus – поданик, као ти и ја, ако смо нас тројица уопште различито од један; и Христа, садржаоца, сведржителног Логоса, ипостаси Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог, који јесте. И одговор је онтолошки неспутан. Познање ученика, сина човјека Јоне, није запрто природом синова људских („тијело и крв не открише ти то“). Ученичко, садјелатно, сазнање создано је блаженим откровењем. Он то награђује.

Босоног уз суре гудуре изнад твоје текије гоњен жељом и чежњом више неголи гоничима успињао сам се до клонућа. Губитник али не и изгубљен, изнемогао, израњаван, на магарету милостивог Самарјанина, донијет сам чак до језера. Ту, на обали, све је тише. Од туђих лица — до властитог срца. На том мјесту, лакше не волим људе на свој начин, ако ти је тако драже.

Begierde са росом. Роса са годинама.

Пут просветитељству је — чист.