Археолози вјерују да су коначно открили мјесто чувеног библијског чуда – гдје је, према предању, Исус у Кани Галилејској претворио воду у вино, у тренутку који се сматра кључним за историју хришћанства.
Иако је права локација дуго била предмет спора, стручњаци сада тврде да су тачно утврдили гдје се Кана налази – и то није мјесто које хиљаде ходочасника посјећују сваке године.
Нова ископавања у рушевинама села Хирбет Кана, осам миља северозападно од Назарета, сугеришу да би ово мање познато мјесто могло бити права локација. Археолошки докази са локалитета показују да је Хирбет Кана био добро повезано јеврејско село у вријеме Исусовог живота.
Међутим, најбољи доказ за Хирбет Кану је откриће скривеног хришћанског мјеста богослужења у подземном систему пећина, које датира из трећег вијека нове ере.
Археолози чак тврде да једна од тих скривених цркава садржи двије посуде које су могле да држе воду коју је Исус претворио у вино.
Права Кана Галилејска
Према Библији, Исус је извео своје прво чудо док је присуствовао свадби у граду Кани Галилејској.
Током свадбе, Исусова мајка Марија указала је на то да је понестало вина. Када је то чуо, Исус је претворио шест посуда с водом које су служиле за "обредно прање" у квалитетно вино. У Библији се о селу Кана не говори много осим да је Исус тамо присуствовао свадби и да је посјетио још бар једном. Из тога се зна да права Кана мора бити у Галилеји, довољно близу Назарета да Исус може да путује, и да је имала значајну јеврејску популацију.
Од средњег вијека, град Кафр Кана, три миље (5 km) сјевероисточно од Назарета, тврди да је права Кана.
Град је дом "Цркве свадбе" која тврди да чува праве посуде коришћене у Исусовом чуду, и сваке године је посјећују хиљаде туриста и ходочасника.
Међутим, др Џејмс Тејбор, библијски научник, археолог и угледни сарадник Хебрејског универзитета у Јерусалиму, каже да статус Кафр Кане вјероватно више дугује локацији него историјској тачности.
Тејбор каже: "Мислим да су у средњем вијеку ходочасници жељели практичност. Долазили су у Назарет и хтјели да све виде. Да бисте видјели друго мјесто, Хирбет Кану, морате се попети на невјероватно брдо, а то је тешко у врелини Блиског истока. Много је лакше отићи само неколико миља даље и посјетити ‘другу Кану.“
Проблем је што ниједно ископавање није открило доказе о јеврејском насељу испод Кафр Кане из римског периода. То чини мало вјероватним да је овај град био мјесто које се помиње у Јеванђељу по Јовану.
Др Тејбор сматра да археолошки докази јасно указују на теже доступну локацију – Хирбет Кану.
Од 1998. године, група археолога коју је првобитно предводио покојни професор Даглас Едвардс, а сада др Том Мекоалок из Колеџа Сентар, врши ископавања на том локалитету.
У истраживачком раду објављеном у часопису Библицал Archaeology Review, др Мекоалок је открио да је сада напуштени локалитет некада био дом процвјетале јеврејске заједнице између 323. године прије н.е. и 324. године нове ере.
Јеврејски карактер насеља потврђен је постојањем синагоге из римског периода и шест новчића из времена јеврејског устанка Макабејаца. Такође су пронађени докази о више ритуалних купатила (микве), што не само да указује на присуство јеврејске културе већ се и слаже са библијским описом посуда за „обредно прање“.
Најважнији доказ за Хирбет Кану као праву Кану Галилејску је присуство ранохришћанских артефаката.
Др Мекоалок је открио мрежу хришћанских богомоља у подземном систему пећина испод села. Ове просторије датирају из византијског и крсташког периода (415–1217. године), а неке су украшене и обложене малтером. Једна од пећинских просторија чак садржи хришћанске графите са крстовима, именима ходочасника и натписом "Кирие Иесоу" (Господе Исусе).
Најузбудљивије од свега је откриће олтара направљеног од поклопца саркофага. Изнад њега се налази полица са две велике камене посуде за које су рани хришћани веровали да су управо оне у које је Исус претворио воду у вино.
Др Мекоалок пише: "Било је места за још четири. Шест камених посуда би садржавале воду коју је Исус претворио у вино."
"Све ово сугерише да је Хирбет Кана још у раној хришћанској историји сматрана за Кану из Новог завета."
Зашто је Кана била важна Исусу?
Оно што чини ово откриће посебно занимљивим јесте могућност да је Кана имала огроман значај за историјског Исуса и његове сљедбенике. То је могуће јер опис Кане потиче из још старијег дијела Библије.
Др Тејбор каже да Јеванђеље по Јовану садржи посебан, старији наратив зван "сигнални извор", на којем је каснији писац Јеванђеља градио свој текст. Према Тејбору, постоје наговјештаји да је Кана била својеврсно "главно сједиште" раног Исусовог покрета или чак лично "уточиште" за Исуса. Не само да је ту извео своје прво чудо, већ и ријетки докази указују на личну повезаност.
Учешће Марије у организацији свадбе сугерише да је ријеч о породичном догађају, можда чак и о свадби једног од Исусова четири брата. Сигнални извор биљежи да се Исус вратио у Кану након што је изазвао сукоб у Јерусалиму истјеривањем трговаца из храма.
Јеванђеље по Јовану чак наводи да је један од Исусових сљедбеника, Натанаел, био поријеклом из Кане.
Др Тејбор каже: "Врло вјероватно је то било његово родно мјесто – мјесто гдје се осјећао безбједно и спокојно."
Како би било пити вино са Исусом?
Иако може звучати необично, вино је имало значајну улогу у животу Исуса и његових ученика. У времену када је пијаћа вода била мање доступна, алкохолна пића су била важан извор стерилне течности и калорија, као и дио друштвеног живота.
То може навести на питање: каквог је укуса било вино које је Исус направио или које се пило на Тајној вечери?
Захваљујући знатижељи неких археолога, данас имамо прилично добру представу.
Др Паулина Комар, археолог са Универзитета у Варшави и стручњак за римска вина, каже да би вино из Исусовог времена било доста другачије од данашњих.
"Римљани су могли да праве добра вина, по тадашњим стандардима, али она би се разликовала од данашњих."
Умјесто да се чувају у дрвеним бурадима, вина су се чувала у глиненим амфорама, често закопаним под земљу.
Грожђе се није потпуно циједило, већ је остајало дјелимично цијело, што има сличан ефекат као додавање концентрисаног сирупа од грожђа – дефрутума.
"Глинене посуде омогућавају микрооксидацију, што мења укус вина – мање свјежег воћа, више сувог, арома попут џема од кајсије и орашастих нота, сличних данашњем шерију", каже др Комар.
Римска вина су често била јача него данашња, са садржајем алкохола од 15–16%.
У Јеванђељу по Јовану, домаћин каже: "Сви прво износе добро вино, а кад се гости напију, онда слабије; а ти си сачувао најбоље за крај."
Др Комар каже: "Ако је било добро, највјероватније је личило на данашња грузијска вина 'квеври', или тзв. наранџаста вина."
Лоша вина била су, једноставно, лоша – са високим садржајем сирћетне киселине.
"Поска – вино које је готово прешло у сирће, помијешано са морском водом – вјероватно је било посљедње пиће које је Исус попио, а било је типично за сиромашне, легионаре и робове."
"Зато су се у антици вина зачињавала разним биљкама и зачинима – бибером, тимијаном, ружом, пелином."
(Телеграф)
