Ствар која тек треба да се тестира у вези са развојем живота ван наше планете је и размножавање. Хоћемо ли, упоредо са освајањем нових космичких пространстава, моћи да се у другачијим условима размножавамо – у окружењу микрогравитације и зрачења изван Земљине атмосфере? Наговјештај одговора је можда у новом експерименту.
По први пут, ембриони сисара су култивисани и узгајани у свемиру, у микрогравитационом окружењу Међународне свемирске станице, која кружи око Земље на отприлике 400 километара изнад површине планете.
У експерименту који је осмислио и водио молекуларни биолог Терухико Вакајама са Универзитета Јаманаши, резултати показују да ембриони миша могу, барем у почетку, да преживе у свемирском окружењу.
„Постоји могућност зачећа током будућег путовања на Марс јер ће за путовање до Марса бити потребно више од шест мјесеци. Спроводимо истраживање како бисмо осигурали да ћемо моћи безбједно да имамо потомке ако то вријеме дође“, рекао је Вакајама за Њу сајентист.
Заправо, питање да ли би се фетус сисара могао развити у микрогравитацији научници су једно вријеме интензивно постављали.
Године 2009, тим који је предводио Вакајама открио је да симулирана микрогравитација има штетан ефекат на развој ембриона – јајне ћелије могу да се оплоде у микрогравитацији, али је имплантација оплођених јајних ћелија била нешто мање успјешна.
Ипак, постоји много различитих периода „другог стања“ тако да најновији напори тима нису били усмјерени на оплодњу или имплантацију, већ на рани развој ембриона.
Истраживачи су извршили оплођење и ембрионе миша развили у двоћелијску фазу, замрзнули их и отпремили на Међународну свемирску станицу, како би их астронаути одмрзнули и узгајали у специјалној машини дизајнираној посебно за ту сврху.
Током четири дана, астронаути су узгајали ембрионе, чувајући их у параформалдехиду. На крају експеримента материјал је био послат назад на Земљу и стручни тим га је анализирао.
Било је више скупова ембриона. Један је узгајан на Земљи у гравитационом окружењу као контролна група. Друга контролна група на ИСС-у је култивисана у симулираној Земљиној гравитацији; и, наравно, постојала је експериментална трећа група микрогравитације.
Потребно још детаљнијих експеримената
Стопа преживљавања обје групе на ИСС-у била је нижа од стопе преживљавања на Земљи; али они ембриони који су преживјели развили су се нормално, открили су истраживачи.
Дакле, иако је стопа преживљавања била знатно нижа у свемиру, чињеница да су одређени ембриони преживели је охрабрујући знак.
Било је и других фактора, осим гравитације, који су могли допринијети ниској стопи преживљавања у свемиру.
„Ембриони узгајани у условима микрогравитације развили су се у бластоцисте са нормалним бројем ћелија, унутрашњом ћелијском масом, и експресијом гена сличним онима узгајаним под вештачком контролом”, пишу истраживачи и наглашавају да је „то јасно показало да гравитација није имала значајан утицај на формирање бластоциста и почетну диференцијацију ембриона сисара”.
Остаје још много простора за експерименте, студије и истраживања да се утврди да ли је трудноћа у свемиру препоручљива. Наведено истраживање, рецимо, није узело у обзир ефекте радијације, која је много већа у свемиру него на Земљи.
Развој је такође заустављен у фази бластоцисте. Није познато да ли би даљи развој у материци довео до различитих исхода.
Осим тога, младунци глодара који су летјели у свемир показали су већу стопу здравствених компликација. А студија из 2005. је открила да је гравитационо оптерећење неопходно за нормалан развој мускулоскелетног система фетуса.
Све наведено сугерише да је потребно много више рада да би се истражили ефекти утицаја свемира на развој фетуса сисара, кажу истраживачи.
„На основу ових извјештаја и наших резултата, можда је репродукција сисара у свемиру могућа, иако не може бити савршена. Нажалост, из ИСС експеримента није добијен велики број бластоциста и нисмо били у могућности да потврдимо утицај на потомство јер га нисмо произвели од ембриона развијених у свемиру“, пишу они.
„Проучавање репродукције сисара у свемиру је од суштинског значаја за почетак епохе свемирског доба“, наводе научници чији су налази експеримента објављено у часопису Исајенс.
