Исповијест свекрве која је сазнала да њен син вара снаху са комшиницом препуна је невјероватних детаља.
Читав живот сам посветила породици, поштењу и подизању своје дјеце да буду добри људи. Мислила сам да сам успјела. Мој син - муж, отац, вриједан човјек, имао је све. А онда сам осјетила да нешто није како треба.
Почео је све чешће да излази без објашњења. Говорио би да иде по нешто успут, а враћао се касно, замазан изговорима и неким чудним погледом. И мирисао је другачије. Зна мајка кад јој син лаже, и не треба јој нико да јој каже.
Све ми је постало јасно једног дана кад сам случајно видјела комшиницу - жену десетак година старију од мог сина, удовицу - како улази у наше двориште док нико други није био ту. Нису је ни дјеца, ни снаха видели. Само ја. И нисам могла да вјерујем да ми се то дешава под носом.
Нисам правила сцену. Него сам га позвала. Рекла:
‘Знам све. И нећу да ћутим. Твоја жена то не заслужује. А ни ја као мајка да се стидим тебе.’
Ћутао је. Гледао у под. Признао је. Покушао да се оправда, да каже да је упао у нешто из чега није знао како да изађе. Рекла сам му: ‘Сада ћеш изаћи. Ако не знаш како, ја ћу ти помоћи.’
Сутрадан сам сјела са снахом. Испричала јој све. Није знала, али су јој очи говориле да је слутила. Није викала, није плакала предамном - само је рекла: ‘Заслужујем истину.’ И добила ју је.
На њену молбу и моју строгост, мој син је прекинуо све с комшиницом. Вратио се кући, искрено се покајао, молио да му опрости. И хвала Богу, снаха му је дала другу шансу. Не због њега, него због њихове деце и породице.
А комшиница? Више ни кроз наше двориште не може да прође. Ако се и приближи, зна да је мој поглед довољан. Не мораш викати кад знаш истину - истина те већ довољно чује.
Мој син зна да га волим. Али зна и да мајчина љубав не штити гријех, него истину. А ја сам свој дом чувала управо због ње.
