Замислите сљедећу сцену: дијете сједи само у просторији, испред њега је тањирић са пјенастим колачићем – популарним маршмелоуом. Истраживач му каже да може одмах да га поједе. Али, ако издржи и сачека 10 или 15 минута док се одрасли не врати, добиће још један. Питање је једноставно – појести одмах или сачекати и добити дупло?
Ова једноставна дилема била је основа за један од најпознатијих психолошких експеримената свих времена – Маршмелоу тест, који је 1970-их година спровео психолог Валтер Мичел на Универзитету Станфорд.
Како дјеца реагују на искушење?
Експеримент је обухватио дјецу узраста од три до пет година. Свако дијете је остављено само у соби са колачићем уз јасну инструкцију: ако не поједе колачић док се истраживач не врати, добиће још један. Камера је биљежила сваки њихов покрет – нека су пјевушила, покривала очи, причала сама са собом, измишљала игрице... Један дјечак је чак заспао, вјероватно да би лакше избјегао искушење.
Дјеца која су успијевала да одложе задовољство, показивала су већу самоконтролу, стрпљење и мотивацију – особине које су им, испоставило се, биле корисне и деценијама касније. Накнадне студије су показале да су та дјеца постизала боље резултате у школи, имала здравије односе, бољи тјелесни индекс масе, па чак и успјешније каријере.
Али да ли је све ствар личности?
Дуго се сматрало да је способност да се чека урођена и везана за личност дјетета – да нека дјеца једноставно имају ''јачу вољу''. Ипак, новија истраживања откривају да ситуација није тако једноставна.
Испоставља се да друштвени контекст има велику улогу. На примјер, ако дјеца не вјерују одраслима или ако имају искуства са неиспуњеним обећањима, много је вјероватније да ће узети колачић одмах – јер су научила да не постоји гаранција да ће друга награда заиста стићи.
Нова сазнања: дјеца су јача када сарађују
Најновија верзија овог експеримента укључивала је чак 207 дјеце из Њемачке и Кеније. Овог пута, дјеца нису била сама – имала су задатак да са другим дјететом (које се налазило у другој соби) раде ка заједничком циљу.
Једна група дјеце добијала је стандардне инструкције – чекај и добићеш други колачић. Али друга група је знала да ће добити другу награду само ако и они и њихов партнер успјешно одоле искушењу. Другим ријечима – успјех је зависио од сарадње.
Резултати су били изненађујући: дјеца су била спремнија да чекају када су знала да неко други зависи од њих. Иако је шанса за награду била мања (ако партнер погријеши – нема награде), мотивација да се подржи заједнички циљ била је снажнија од индивидуалне користи.
Себастијан Груенсен, коаутор студије, истакао је да дјеца већ у раном узрасту разумеју концепт сарадње и осећаја одговорности према другима – и то их чини јачима у борби против тренутних порива.
Универзална порука за родитеље, школе и друштво
Посебно је занимљиво да су ефекти забиљежени у обе културе – западној и колективистичкој – што сугерише да потреба за сарадњом и осећај заједничког циља нису нужно научени, већ можда део универзалне људске природе.
И док поједине студије тврде да оригинални резултати нису довољно убједљиви, већина стручњака и даље вјерује да стрпљење, самоконтрола и способност да се чека на награду играју кључну улогу у развоју дјетета – и одраслог човјека.
А ако нас је експеримент са колачићем нечему научио, онда је то сљедеће: када знамо да неко рачуна на нас, много лакше одолијевамо искушењу. И можда је управо у томе тајна и образовања, и здравих веза, и бољег друштва, преноси Она.рс.
.webp)
