У нашем народу постоји вјеровање старо колико и само православље – кумство се не одбија. Али, да ли сте се икада запитали зашто? Ево шта заправо значи када неко каже: „Кум је светиња.“
Кум није обичан гост на свадби или свечани свједок крштења. Кум је, у традицији нашег народа, душевни сродник, неко ко улази у породицу не по крви, већ по духовној вези. Његова улога је и симболична и одговорна – он је ту да свједочи пред Богом, да подржи, заштити, и – ако затреба – преузме бригу.
Кум који је крстио дијете има и моралну одговорност да брине о њему ако родитеља више нема. Није то правни налог, већ духовни. Није обавеза, већ завјет. То је оно што кумство чини светим: не присилу, већ љубав.
Кад вас неко позове да му будете кум – знајте шта вам је поклонио
Поклонио вам је повјерење. Поклонио вам је мјесто у својој породици. Поклонио вам је част коју не нуде свакоме. Зато, ако неко изговори ријечи: „Хоћеш ли ми бити кум?“, размислите дубоко. Не гледајте у новчаник, већ у срце. Јер кум није дугме, кум је дио душе.
Одбити кумство – шта народ каже
У српском народном предању, постоје бројна упозорења шта може задесити онога ко одбије кумство. Не као пријетња, већ као поука.
Ако одбијеш да будеш кум на вјенчању, говори се да ћеш тешко пронаћи сопствену сродну душу.
Ако не пристанеш да будеш кум на крштењу, вјерује се да ћеш сам остати без порода, јер си се одрекао дужности да духовно водиш дијете.
А ако изабереш да окренеш леђа овој части из личне удобности, кажу да те у животу може пратити осјећај усамљености и недостатка правог пријатељства.
Наравно, све ово су симболичне поруке – не формуле казне, већ позив на одговорност и свијест да је бити кум више од тренутне части – то је доживотна веза.