Стари обичај је налагао да наши преци нису примали у своју кућу само њима познате особе (родбину, кумове, пријатеље, бивше комшије..) већ и стране и непознате, а овај обичај, пружања гостопримства свима одржао се и у 20. вијеку, кажу етимолози.
Гостопримство је једним дијелом било у вези са путницима или зловољницима, због којих су многа домаћинства, како је обичај налагао, имала и посебне собе или куће у дворишту са том намјеном и са називима као што су: гостинска соба, гостинска кућа или конак.
Сваки намјерник могао је бити сигуран да ће наћи пријатно уточиште. Гдје год га затекла ноћ. Иако му је врата отварао горштак намрштеног чела, густих обрва, продорног погледа, орловског носа, изражених бркова и кошчатих вилица; госту је та „намргођена доброћудност“ широм отварала и кућу и срце. И постељу и трпезу. И све што се у кући затекло.
Страх од божје казне и сујеверје
Све четири свјетске религије јудаизам, хришћанство, будизам и ислам за највећу врлину сматрају милосрђе. А под милосрђем подразумијевало се и гостопримство. Вјеровало се да одбијање гостопримства представља велики гријех, који повлачи и одговарајућу казну. Божју. Бројни су примјери у литератури и светим књигама.
Епифанија божанстава и натприродних бића је једна од најпознатијих појава у религији и митовима. И код наших предака постоје многа предања са оваквим или сличним мотивима. Коме нису познате приче у којима се најчешће сам Господ или у друштву са светим Петром, или сам свети Сава или свети Арханђео јављају прерушени у путника, односно просјака и траже милост и гостопримство. Након искушавања домаћина стиже заслужена судбина.
Примитиван је човек у сваком путнику и просјаку гледао евентуалну епифанију (прерушеног апостола, свеца или неко натприродно биће) и зато мислио да је на “његову ползу” пријем сваког путника. Као што га учи „Посланица Јеврејима“ : „Гостољубивост не заборављајте, јер неки не знајући примише анђела на конак“. Али, и када заслужена похвала или укор нису очигледни и тренутни, вјеровало се да ове смртнике сачекују на оном свијету у облику раја или пакла.
Гост није смио да се увреди
О значају обичаја и навике пружања гостопримства намјерницима за наш религиозни народ у прошлости, илустративан је примјер да је једна од забрана у „Закону за рају“ из 1635. године била давање конака и уточишта непознатим путницима. И здравим и болесним. И вјерујућим и невјерујућим. И убогим и богатим. За њих је био, по том пропису, предвиђен простор око или испред улазних манастирских капија.
Обавеза је напоменути и нагласити да није само домаћин морао пазити да не увриједи госта и да му се ништа није смјело одбити, већ и обрнуто. И гост је морао бити обазрив и избјегавати сваки поступак који би домаћина довео у неугодан положај. Постојали су и прописи који су регулисали његово понашање. По њима се морао владати од тренутка уласка у гостољубиви дом, до одласка.
Претјеривање гостопримства и гостинска обљуба
У гостопримству се у неким народима и претјеривало. Као што је обичај гостинске обљубе. Када се госту подводила и нека од жена из домаћинства. Таква је легенда о рођењу Сибињанин Јанка, односно Јањоша Хуњадија – сина деспота Стефана Лазаревића. Наиме, обичај се задржао до 20. вијека у пиротском и димитровградском крају. У бизарном поштовању догађаја жена се уступала госту на тјелесно уживање, неријетко и представницима власти. Жена није смјела да се буни, а када би се побунила, нико јој не би вјеровао.
Безбједност госта
Домаћин је посебно морао гарантовати безбједност свом госту не само од укућана него и од околине. Чак је у случају убиства госта, домаћин био обавезан да га освети, независно од тога да ли га је раније познавао, наводи се у „Гласу јавности“, преноси Сербиан Тимес.
Домаћин је морао штитити госта, чак и кад је непосредно прије тога нанио зло неком од укућана или самом домаћину. Могао му је у таквим неприликама ускратити гостопримство, али му није смио одговорити никаквим злом.
