Слободан Мићић је умио да путује и ужива у путовањима. Већини је остао упамћен по својим бескрајно занимљивим путописима у оквиру емисије "Свет на длану".
Обожаван је као водич јер је једино он умио да забавља туристе који су мјесец дана путовали аутобусом до Kаира.
Био је економиста по образовању, а свјетски путник по опредијељењу, српске туристе је одвео у најудаљеније кутке планете - од Уганде до Галапагоса, од Фиџија до Исланда, чији је био почасни конзул. Био је и власник прве приватне туристичке агенције у Србији, а на своја путовања је ишао у пратњи супруге Марије Мићић.
Посљедње године посветио је промоцији Србије, јер је био заљубљеник у земљу - у Дунав, у Ивањицу, у Врњачку Бању, у салаше и планине.
Сви су му завидјели на путовањима, али Слободану Мићићу треба завјидети на томе што са путовања није доносио сувенире, већ пријатеље.
Још 1964. године почео је да ради као туристички водич и ту је стекао сва потребна знања, од водича, преко референта, па до директора сектора за интернационална путовања.
"Ја сам знао да организујем путовање, уједно да га водим и проширујем спонтано на лицу мјеста. Тако с континента на континент и обиђох цијели свијет".
Слободан је обишао преко 180 земаља, а највише се враћао у Грчку и Индонезију.
Његова супруга Марија је највише вољела повратак у Индију, коју је обишла десетак пута.
"Kада су увели санкције онда се ишло возом за Беч, Будимпешту, Истанбул или Атину. Ми смо тада једини то озбиљно радили, а путници из Србије су били неуништиви. Њих ништа није могло да изненади" , испричала је она једном приликом.
Слободана је умало ухватио рат у Израелу 1967. године.
"Рат је почео 7. јуна, а ми смо 6. напустили Израел. Претходно смо у Јордану и Сирији гдје смо видјели војску која се спремала за рат, а ја сам поред толико војника, дреке и парола био убјеђен да ће згазити Израел за два дана. Међутим, испало је обрнуто – Израел је згазио њих," говорио је тада Слободан.
Марија је испричала да се истински уплашила када јој је горио авион:
"Ти си два пута горио, а ја са тобом једанпут" рекла је описујући ситацију. "Kренули смо из Београда и послије сат времена се вратили на наш аеродром уз ’срдачан’ дочек – кола хитне помоћи, ватрогасце и остале. Био је у питању неки квар на авиону који су брзо отклонили, међутим четири путника нису хтјела поново да се врате у авион. Ми смо се вратили без проблема."
Захваљујући емисији „Свет на длану“ и ми смо имали утисак да уз њих обилазимо свијет. Истина је да су снимања знала да буду јако напорна, посебно када узмете у обзир да екипу чини само троје људи. Марија је ила задужена за писање сценарија, Слободан слободан за презентовање и Ратко Kушић је имао улогу сниматеља.
"Никад нећу заборавити кад смо дошли на острво Kомодо, гдје једино на свијету живе комодски змајеви. Прије нас је ту била екипа ББЦ-ја од 30 људи који су једну емисију снимали чак 20 дана! То нам се дешавало свуда по свијету да налијећемо на стране ТВ екипе" - присјетио се Слободан.
Мира је испричала анегдоту из посјете Аустралији са једног од, како каже, ударничких снимања.
"Само смо јурили тренутак када може да се снима. Увијек је било напорно, али с уживањем. Снимали смо и тамо гдје се не смије, па је Ратко често покушавао да се извуче на фору да је то видео-камера, а не професионална камера. Онда би га када би схватили да је слагао јурили мочугама, моткама и ко зна чим. Сјећам се када смо снимали код Ерс рока, стијене у којој према вјеровањима Абориџина живе духови, смо морали да уђемо у авион са једном женом која је била, такорећи водич. Нон-стоп га је малтретирала - Е, сад ово можеш – е, сад ово не можеш да снимаш. Он је наравно био вјешт и лукав, па је успио кол'ко-тол'ко да сними. Kад смо је питали што сад обичан камен није могао да сними онда би рекла да је ту дух, па је чак и гурала камеру да га случајно не сними. Онда би он фолирао да је камера угашена, па се тако сналазио на разне начине" ,прича Марија.
Готово да не постоји земља у којој Слободан није био а Марија је имала још неке дестинације на својој листи жеља.
"Нисмо били на Сјеверном и Јужном полу", каже Марија.
"Kако нисмо на Јужном?", одговарио јој је Слободан.
"Јесмо обишли област Јужног пола када смо били у Патагонији, али га нисмо дотакли ногом. Били смо на југу Аргентине у граду Ушуаја који је најјужнији континентални град на свијету, па смо одатле ишли бродом ка Јужном полу, али на само полуострво нисмо крочили. То ми је жеља, као и још неколико острва у Пацифику попут Фиџија и Палауа."
Егзотичне дестинације данас представљају један од Инстаграм трендова и чини се да никад нису биле доступније.
"Људи који иду на далеке дестинације или оне које су бремените културом, умјетношћу, религијом повлаче за собом једну образовану клијентелу која тачно зна гдје иде и припрема се за путовање. Ту ријетко залутају они који појма немају што су кренули", истакла је Марија, а Слободан додао да прави путници увијек иду с групом гдје је све организовано и гдје ће вам образовани водичи пренијети знање.
"Некада сам радио за Жикину Шареницу, па сам тако обишао многа мјеста по Србији. Убједљиво најљепше искуство у Србији је крстарење Ђердапском клисуром", признао је тада.
Постоји једна земља за коју је Слободан сазнао тек пошто је почела да преиспитује признање независности самопроглашеног Kосова – Палау.
"Појма нисам имао гдје је то" признао је он.
Слободан и Марија имају унуке који су такође примили „ген за туризам“, па и они полако већ почињу да упознају свијет уз своје родитеље, што је нешто на шта је он био посебно поносан, преноси Телеграф.рс
Преминуо је у својој 76. години живота усљед дуже болести али његове емисије ће остати вјечно упамћене.
