- Чињеница је једноставна: Устав БиХ није мијењан пуних тридесет година. Међутим, уставна стварност јесте, и то неуставно, наметањем, пријетњама, притисцима и злоупотребама, без сагласности ентитета, без поштовања народне воље и без демократског процеса - нагласио је Каран.

Ауторски текст професора Карана за Срну преносимо у цијелости:

Данас имамо ситуацију у којој БиХ функционише као нешто што правно уопште не постоји. Примјера ради, БиХ је вјероватно једина држава на свијету која има Суд и Тужилаштво на нивоу државне заједнице, а да они уопште нису предвиђени Уставом.

Те институције нису створене законом, него одлуком високих представника, који, по истом том Уставу, немају надлежност да доносе законе. Оно што је наметнуто, није легитимно и није демократски.

Устав БиХ прецизно и недвосмислено дефинише које су надлежности државне заједнице. Све изван тог оквира може постојати само ако оба ентитета дају сагласност. То је темељни принцип на којем БиХ почива.

Важно је напоменути да Република Српска, као једна од страна потписница Анекса четири и данас позива Федерацију БиХ на политички и уставни договор.

ЗАКОНИ СУ ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОДГОВОРИ СРПСКЕ НА ВИШЕДЕЦЕНИЈСКО ПРАВНО НАСИЉЕ

Ниједан од закона о којима је Уставни суд БиХ одлучивао ових дана није случајан, нити провокација. Они су донесени како би се спријечило неуставно дјеловање неуставних и антидејтонских институција.

То су институционални одговори Републике Српске на вишедеценијско правно насиље које трпимо од дијела међународне заједнице, високих представника, несрећног њемачког дипломате Кристијана Шмита, Суда у Стразбуру, неуставног Суда и Тужилаштва, као и Уставног суда БиХ. Тим законима Српска брани свој уставноправни, политички и укупни безбједносни поредак.

Акти Народне скупштине Републике Српске нису доношени из политичког хира, већ уставне одговорности.

Према Уставу БиХ, суверенитет припада народима и ентитетима, не странцима, не високим представницима, не судијама без легитимитета, већ народима. Тај суверенитет се изражава кроз изборе и институције, а не кроз наметања и интервенције.

Подсјетићу да се ентитетска сувереност испољава кроз самостално организовање ентитетске структуре, стварање правног поретка и вршење власти у оквиру сваког ентитета понаособ. Ентитети имају дио државне власти кроз овлашћење да доносе обавезне одлуке и да их извршавају, имају свој устав, законодавство, судство, управу и финансије.

ЗАКОНОДАВНА ВОЉА СРПСКЕ СЕ НЕ ФОРМИРА У ДИПЛОМАТСКИМ САЛОНИМА, ВЕЋ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ

Република Српска није административна јединица, она је уставна категорија и када доноси одлуке Српска то чини у име народа, а не по диктату.

Дакле, законодавна воља Републике Српске се не формира у дипломатским салонима, већ у Народној скупштини као највишем представничком и законодавном органу у којем сједе легитимно изабрани посланици, носиоци суверене воље грађана.

Управо та народна воља је изнад свега и ниједна институција, па ни Уставни суд БиХ, а посебно крњи, нема право да дира у њу.

Ти представници нису самопрокламовани ауторитети, нити су ту по политичком именовању споља већ их је, на непосредним и демократским изборима, изабрао народ.

Њихова надлежност произлази директно из Устава, а њихова одговорност је према грађанима, а не према страним центрима моћи. Зато закони које доносе имају пуни уставни и демократски легитимитет.

Оспорени закони од Уставног суда су у потпуности легитимни, уставни и у функцији заштите надлежности које су Дејтонским мировним споразумом загарантоване Републици Српској.

БиХ НИЈЕ НИ УНИТАРНА НИ ЈЕДНОНАЦИОНАЛНА, ВЕЋ СЛОЖЕНА ДРЖАВНА ЗАЈЕДНИЦА САСТАВЉЕНА ОД ДВА ЕНТИТЕТА И ТРИ РАВНОПРАВНА НАРОДА

Ако некоме из политичког Сарајева смета што Република Српска дјелује у оквиру Дејтона и Устава онда је проблем у њиховом схватању државе. БиХ није ни унитарна ни једнонационална држава, БиХ је сложена државна заједница састављена од два ентитета и три равноправна народа, свиђало се то некоме или не.

Три деценије у БиХ су разни окупатори дјеловали неуставно, неформално и изван сваке уставне логике тиме креирајући стварност у којој се од Дејтона одступило у готово сваком погледу и све се радило под етикетом реформи са превасходним циљем унитаризације БиХ, односно да БиХ искључиво буде држава бошњачког народа. Заправо радило се постепено на демонтирању оног што је српски народ прихватио у Дејтону.

Да будемо јасни, Република Српска је пристала на дејтонску БиХ, не на било какву другу наметнуту и институционално измијењену.

Уставни суд БиХ, на бранику политичког Сарајева, потпомогнут искусним покретачима уставних апелација против Српске ставио се у функцију рушењу уставног поретка и саме државе. Несумњиво је да овакав Уставни суд доноси одлуке искључиво против Срба и Српске, без обзира шта је тема апелације.

Уставни суд БиХ је временом, кроз језичко тумачење уставних норми, тумачење "духа устава" кроз призму унитарно-грађанске опције, правним тумачењем по истом принципу, као и увођењем уставне праксе која је била на фону елиминације основног уставног одређења БиХ као етно-грађанске сложене државе и ентитета као супстанцијалног елемента БиХ, стварао нови оквир погодан за одлучивање по диктату бошњачке политичке елите.

КРЊИ УСТАВНИ СУД БиХ НАСТАВЉА НЕСКРИВЕНО ДА ПРОВОДИ АГЕНДУ РАЗВЛАШЋИВАЊА СРПСКЕ

С тим у вези пракса показује да је крњи, институционално непотпун, Уставни суд дао себи за право да доноси одлуке о судбини цијелог једног ентитета, Републике Српске.

Троје страних судија који не одговарају ни пред ким у овој земљи и који немају демократски легитимитет пресуђују о унутрашњем уређењу и надлежностима Републике Српске, а домаће судије, без гласова из реда српског народа, спроводе већ припремљене политичке сценарије.

Упркос свим упозорењима стручне јавности на очигледно нелегално поступање овог суда, може се закључити да Уставни суд БиХ наставља да нескривено проводи агенду развлашћивања Републике Српске.

Република Српска неће прихватити да овај крњи Суд уставном преваром одређује нашу судбину, те да закони Српске донесени у складу са дејтонским овлаштењима буду суспендовани од стране институције у којој нема ни легалитета, ни легитимитета.

Република Српска добро зна своја права и мирно, институционално и правно ће их бранити, без оклијевања. Поштовање дејтонског Устава није ствар добре воље, већ темељ опстанка БиХ као заједничке државе.

А ову срамоту која данас носи име Уставни суд БиХ историја ће памтити као институцију која је покушала да безуспјешно угуши вољу народа. 

Пратите нас и путем Вибера