„Нико не може бити проглашен кривим за кривично дјело на основу радње или пропуштања које у тренутку када је учињено није представљало кривично дјело према домаћем или међународном праву“ - члан је то 7 Европске конвенције о људским правима који је на снази већ 72 године, али у Босни је, чини се, и даље вијест.
Први је то од низа аргумената који одбрана Милорада Додика наводи у Апелацији поднесеној Уставном суду БиХ. Апелација се, као и жалба Суду БиХ, посебно бави наметањем члана 203а Кривичног закона БиХ. То што је Додик у тренутку потписивања указа знао да је Кристијан Шмит наметнуо допуну Кривичног закона - која де фацто инкриминише непослушност према високом представнику - не значи да су наметнути чланови закона важећи прије правно ваљаног ступања на снагу измјена и допуна Закона.
„Као што је претходно напоменуто, члан 203а Кривичног законика БиХ, наметнут одлуком господина Шмита без икакве претходне јавне консултације или подношења Парламентарној скупштини БиХ на усвајање, нема самостално правно постојање већ је одлуком проглашен саставним дијелом Кривичног законика БиХ. То значи да не може бити ван дјелокруга Општег дијела Кривичног законика, не само у погледу објављивања и ступања на снагу, већ ни у ком погледу“, наводи се.
Правни тим Милорада Додика Уставном суду БиХ у Апелацији се жали на произвољну примјену закона пред Судом БиХ и кршење уставног права апеланта на правично суђење. Апелација даље наглашава пристрасност судија, неувођење доказа у поступак на које се Суд ослонио у пресуди, те дерогирање надлежности предсједника чије је право и дужност да потписује уредбе о објављивању закона. Уколико га Устав Републике Српске обавезује да потпише акт који је усвојила Народна скупштина, он не може бити кривично гоњен за испуњавање својих обавеза и дужности.
"Као што ентитет не може ометати примјену државних закона, тако ни држава - или закон на државном нивоу који је наметнуо ОХР, а који се према оспореној пресуди и пракси Уставног суда БиХ третира као домаћи закон - не може кривично гонити остваривање надлежности које су уставом ентитета повјерене једном уставном функционеру, ако за то не постоји уставно овлашћење. Такво овлашћење не постоји по Уставу БиХ, а Устав Републике Српске је, према мишљењу Венецијанске комисије, усклађен са Уставом БиХ“, додаје се.
Правни тим у Апелацији истиче и баналност кривичног дјела и то не из свима јасне перспективе најбаналније пресуђене кривице једном предсједнику у новијој историји Европе. Ради се о томе да је Кристијан Шмит предметне законе које је Додик потписао претходно ставио ван снаге, па је Додиков учинак по питању важења тих закона правно гледано нерелевантан. Надаље, оспорени закони никад нису примијењени, што значи да евентуална, формално-правно гледана штета никад није настала.
"Из чињенице да нико у Републици Српској није примјењивао та два закона, може се закључити да су власти у Републици Српској кроз свој коначни поступак заправо спровели одлуку господина Кристијана Шмита. Потпуно је јасно да је непримјењивање та два закона - која је претходно поништио господин Шмит - резултат политичке одлуке апеланта, Милорада Додика, у својству Предсједника Републике Српске, што је овдје најважније“, наводи се.
Апелант, односно Милорад Додик, Уставном суду БиХ предлаже да до коначне одлуке Уставног суда о апелацији одреди привремену мјеру којом се обуставља извршење пресуде у дијелу који се односи на забрану обављања дужности предсједника Републике Српске у периоду од шест година. Привремена мјера није тражена за казну затвора, будући да је апелант Суду БиХ већ поднио захтјев за замјену затворске новчаном казном. Упркос врло песимистичним очекивањима од Уставног суда БиХ у Републици Српској, Апелација Уставном суду БиХ, један је од докумената који ће писати историју Босне као случај -државе, која ће опстати или не у зависности од политичке воље, али можда и поштовања владавине права - у правом и правном смислу тих ријечи.
