Шукало у тексту за Центар за друштвено-политичка истраживања (ЦДПИ) Републике Српске указује да је Крфска декларација била српско-југословенски уговор, а Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа представља српско-српски уговор.

- Могуће је да данас не бисмо ни расправљали о БиХ да није било Крфске декларације која је, умјесто да ријеши, само отворила низ питања која још чекају одговоре - пише Шукало.

Текст Шукала, који је и докторанд Уставног права Правног факултета Универзитета у Београду, преносимо у цјелости:

"Политичка историја, развој државности и успон идеје уједињења Срба представљају неисцрпне теме, којима се баве историчари, географи, политиколози, правници и научници других квалификација. У најезди различитих ставова и мишљења, неспорна је чињеница да српски народ представља организовану, историјску цјелину, која, истини за вољу, није увијек била хомогена и према којој су чињени застрашујући злочини, са циљем поробљавања једне старе, одважне и слободарске нације.

Неугасива жеља српског народа за слободом кулминирала је Српском револуцијом (Први и Други српски устанак), када је поново успостављена српска државност прекинута падом српске деспотовине (у Србији) и краљевине (у Босни). Васкрс Србије, након отоманске окупације, подигао је и Србе из Крајине на устанак 1806. године у лијевчанском селу Машићи. Историчари, част изузецима, нажалост, не повезују оно што је суштински повезано. Наиме, узевши у обзир територију данашње Републике Српске, устанак у Лијевчу пољу, подно Козаре, први је нововјековни израз тежње за уједињењем свих српских земаља и крајева.

Циљ овог устанка, брзо угушеног у крви, био је да се устанак под Карађорђевим вођством прошири и у тадашњу Босну. Тежња за уједињењем формализована је доношењем “Прогласа босанском народуˮ, 2. јула 1876. године, којим се Босна (крајишки, посавски и подрински срезови и општине са српском већином) присајединила Кнежевини Србији, док је Херцеговина након избијања Невесињске пушке изразила спремност за уједињењем са Србијом и Црном Гором. Међутим, за Србе са лијеве стране Дрине сунце слободе остало је недосањано још неколико деценија, јер је аустроугарска чизма загазила на вјековне српске земље – Херцеговину и Босну.

Умјесто да материјализује славне побједе у Првом и Другом балканском рату, као и почетне побједе у Првом свјетском рату, у биткама на Церу и Колубари, српска Влада, предвођена Николом Пашићем, приступила је преговорима са ад хоц формираним и суштински нелегитимним “Југословенским одборомˮ, који се те 1917. године представљао као одбор Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске монархије, која је била на издисају. Пашић, чије поступке и политичко умијеће треба да процјењују историчари, заједно са Антом Трумбићем, потписује Крфску декларацију, којом је српски народ осуђен на стогодишње тумарање од рова до рова, од наметнуте границе до границе исписане крвљу.

Крфском декларацијом је утврђена и политички потврђена идеја окупљања “свих Јужних Словенаˮ у једну државу, те су занемарене понуде великих сила које су подразумијевале територијално проширење Краљевине Србије. Занемарено је и потоње саопштење америчког предсједника Вудроа Вилсона, чувено као документ “Четрнаест тачакаˮ, којим се у тачки 11. прокламује право Србије да има излаз на море, као и да “међусобни односи балканских држава треба да буду одређени пријатељским савјетовањем дуж историјски успостављених линија припадности и националностиˮ. На снази је ипак опстала и остала идеја Крфске декларације и званични суноврат српског народа у амбис је почео.

Амбис српског народа била је заједничка југословенска држава прошарана логорима смрти, безданим јамама испуњеним покланим и недокланим Србима, логорима за дјецу, спаљеним црквама и школама у којима су по читава села, засеоци и породице нестајале у пламену. Амбис српског народа окончан је геноцидом над Србима, који је починила Независна Држава Хрватска. Међутим, испоставило се да амбис може бити и дубљи и већи, црњи и мрачнији - поново је формирана југословенска заједничка држава у којој су Срби, сада без прикривања, директно миноризовани и којима су суштински и формално ампутиране покрајине Војводина и Косово и Метохија. Али зато није било аутономије за Србе у Босни и Херцеговини и у Хрватској. Иако је српски војник у оба свјетска рата ослободио и Сарајево и Загреб и Љубљану, Југославију није успио да сачува, јер је нико, осим Срба, није ни желио. Крфска декларација плаћена је још једним крвавим ратом, који је обиљежио читаву посљедњу деценију двадесетог вијека.

Историјска и суштинска вриједност великих одлука донесених у одсудним тренуцима увећава се протоком времена. Најегзактнији примјер изнесене тврдње је онај са краја 1991. и почетка 1992. године, када је формирана Скупштина српског народа (Народна скупштина Републике Српске) и проглашена Република Српска. Декларација о проглашењу Републике српског народа у БиХ, касније Републике Српске, била је први корак ка анулирању погубних посљедица Крфске декларације.

Након Одбрамбено-отаџбинског рата, за Републику Српску услиједиле су године стабилизације, развоја привреде, уређења и унапређења рада институција, као и године борбе са (не)легитимним високим представницима, који су откидали дио по дио Дејтонским споразумом верификоване државности Републике Српске, отимајући њене уставне надлежности и преносећи их на ниво новостворене дејтонске БиХ. “Што се грбо роди вријеме не исправиˮ - чувена реченица правника Валтазара Богишића апсолутно је примјењива на данашњу БиХ, која није производ жеља три конститутивна народа већ резултат компромиса и опште тежње за миром. И као таква, може да постоји само ако постоје компромис, паритет и консоцијативна демократија.

Могуће је да данас не бисмо ни расправљали о Босни и Херцеговини да није било Крфске декларације која је, умјесто да ријеши, само отворила низ питања која још чекају одговоре. Стога треба честитати данашњој генерацији Срба која је смогла снагу да, након 107 година од договора Пашића и Трумбића, напише, усагласи, усвоји и обнародује Декларацију о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа. Ефекти Декларације усвојене на Свесрпском сабору у Београду прије нешто више од годину дана (8. јуна 2024. године) биће изучавани и сагледани у деценијама које слиједе. Крфска декларација је била српско-југословенски уговор, а Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа представља српско-српски уговор.

Свесрпски сабор је био омаж великом жупану Стефану Немањи, цару Душану Силном, кнезу Лазару, краљу Стефану Твртку и другим српским владарима који су организовали државне саборе и на њима, заједно са народом и свештенством, доносили судбоносне одлуке. Свесрпски сабор је исто тако и омаж будућим генерацијама Срба, којима се не оставља бреме промашене политичке визије већ јасне одреднице, које ће довести до заједничке будућности српског народа. Свесрпска Декларација је најважнији стратешки и политички документ од непроцјењиве историјске вриједности за српски народ, за Републику Српску и за Републику Србију.

С обзиром на то да ће Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа бити угаони камен српске политичке мисли 21. вијека, апострофираћемо неке дијелове Декларације.

У члану 1. Свесрпске декларације дефинисан је састав Свесрпског сабора, који чине представници Срба изабрани у законодавне и извршне органе власти, чланови академија наука и умјетности, чланови Сабора Српске православне цркве и други представници српског народа позвани од организатора Свесрпског сабора. Важно је што у састав Сабора улазе и српски представници бирани у расијању, јер и они вјерно представљају српски народ у својим мјестима становања. Посебно је важно што у састав Свесрпског сабора улазе и архијереји Српске православне цркве, која је одувијек имала немјерљив значај за српски народ, што је Декларацијом потврђено на више мјеста.

У 4. и 5. члану Декларације констатује се да српски народ представља јединствену цјелину, те се одбацују сви до сада наметани и малициозни префикси испред именице Срби. Сабор је објавио и борбу против асимилације Срба на свим меридијанима, уз апострофирање превазилажења свих подјела које су тиштиле српски народ. Ваља нагласити да је Република Српска одавно превазишла подјеле из Другог свјетског рата, те је у једном строју одбранила своју државност деведесетих година прошлог вијека. Српски народ се не смије одрећи ниједног од своја два антифашистичка покрета - Југословенске војске у отаџбини и партизанског покрета, јер је оба покрета народ изњедрио, у оба су убједљиву већину чинили припадници српског народа и оба су се борила за слободу и српског народа.

Свесрпски сабор је посебну пажњу посветио Косову и Метохији и у члановима 11-14. Декларације изнесена су трајна опредјељења и циљеви који подразумијевају поштовање Резолуције 1244 Савјета безбједности Уједињених нација и очување Косова и Метохије у саставу Републике Србије. Свесрпски сабор је пружио подршку Србији у намјери да сачува свој територијални интегритет. Српски народ је посвећен поштовању како унутрашњег права тако и општеприхваћених правила међународног права, јер само свијет који почива на поштовању договореног може имати будућност, док супротно, свијет у којем влада сила и моћ једне (или више) супердржава, неповратно срља у самоуништење.

Свесрпском декларацијом је поручено да је Република Српска задовољна аутономијом успостављеном Дејтонским мировним споразумом (члан 23). Међутим, Декларацијом је констатовано и да је Дејтонски мировни споразум битно и трајно нарушен усљед перманентног интервенционизма дијела међународне заједнице (члан 18), те је Сабор задужио Републику Србију, као потписника, да питање урушавања овог међународног споразума интернационализује (члан 19). Наглашено је и право Републике Српске да поврати одузете надлежности, које, према и данас важећем Уставу БиХ, припадају ентитетима. Сабор је потврдио да је Република Српска јединствен и недјељив уставноправни субјект, који самостално обавља своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције у складу са Уставом БиХ - Анексом ИВ Дејтонског мировног споразума, чија територија не може бити отуђена мимо Устава и закона Републике Српске (члан 20).

Свесрпски сабор је одбацио нелегитимног високог представника у БиХ, наводећи, у члану 25, да је за избор високог представника потребна сагласност страна уговорница, као и одговарајућа резолуција Савјета безбједности Уједињених нација. Декларацијом је подржана и војна неутралност Републике Србије у односу на све војне савезе, а подржана је и намјера Републике Српске да својим капацитетом утиче на процесе у БиХ, како би БиХ такође остала војно неутрална (члан 28).

Република Српска и Република Србија више од деценије заједнички обиљежавају најзначајније историјске догађаје, чувајући и афирмишући историјско памћење српског народа. Са тим циљем успостављен је и национални празник Дан српског јединства, слободе и националне заставе, који заједно прослављамо 15. септембра у част пробоја Солунског фронта. Свесрпски сабор је одлучио да је 15. фебруар - Сретење - Дан свесрпске државности, који ће се и у Републици Српској обиљежавати као Дан државности Републике Српске, док ће се истовремено наставити обиљежавати и прослављати 9. јануар, Дан Републике и крсна слава Српске.

Република Српска је усвајањем Декларације добила много. Република Српска је добила Дан државности!

У Народној скупштини Републике Српске већ су спроведене законодавне радње у циљу враћања у званичну употребу свесрпског грба Немањића и свесрпске химне Боже правде у Републици Српској, што представља реализацију члана 30. Декларације. Декларација одређује и заједничко дјеловање на очувању, промоцији и заштити српског језика и ћириличног писма (чл. 31. и 32), као и на изградњи два монументална спомен-здања у Доњој Градини и у Београду (члан 35), како би се овјековјечило и свијету представило незапамћено страдање и Геноцид над Србима у Другом свјетском рату.

Декларацијом је прокламована обавеза Републике Српске и Републике Србије да константно помажу српске повратнике који су се вратили на своја огњишта у Федерацију БиХ (члан 38), као и обавеза оснивања Свесрпског фонда “Дјеца нам се рађалаˮ, чији ће циљ бити осмишљавање, финансирање и реализација пронаталитетних пројеката, као и очување традиционалних и породичних вриједности српског народа (чл. 39. и 40). Са циљем повезивања младих, Декларацијом се предвиђа хармонизација свих наставних планова и програма од основне школе до факултета, као и организовање двосмјерних ђачких и студентских екскурзија у Републици Српској и у Републици Србији (члан 41).

Економско зближавање, уједначавање тржишта, заједничко представљање према трећим лицима, заједничка и планска пољопривредна производња, инфраструктурно повезивање - циљеви су који су садржани у члановима 42-48. Декларације. Република Српска и Република Србија имају ресурсе и потенцијале који се могу искористити у циљу заједничког напретка и повећања друштвеног благостања, као и стандарда свих грађана. Свесрпски сабор посебно поздравља заједничке активности Републике Србије и Републике Српске на изградњи ауто-пута Бањалука - Београд, на изградњи гасовода кроз Републику Српску, аеродрома у Требињу, као и на изградњи заједничких хидроелектрана (члан 47).

Декларација се завршава предлагањем споразума о историјском помирењу, који ће српски народ понудити свим сусједним народима, а са циљем креирања бољих регионалних односа (члан 49). Српски народ има обавезу, као државотворни народ, да кључно утиче на цијели регион, у циљу промовисања мира и стабилности и заједничке перспективе свих у југоисточној Европи.

Свесрпска декларација промовише универзалне вриједности и обавезује Републику Српску и Републику Србију да буду ослонци и чувари мира и промотори стабилности. Декларацијом се одбацују непотребне резолуције које само могу да проблематизују односе међу народима, али се исто тако и изражава пијетет према свим жртвама у свим ратовима.

Народна скупштина Републике Српске је трочетвртинском већином ратификовала Декларацију о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, а потом је и Народна скупштина Републике Србије извршила ратификацију, те је Свесрпска декларација постала дио званичне политике Српске и Србије.

Свесрпска декларација је темељ за рјешавање српског питања у будућности, а у самом називу Декларације стоји и суштина - заједничка будућност српског народа. Успјех рјешавања српског питања директно зависи од јединства. Међутим, неслога је пречесто била камен спотицања у српској историји. Стога је од највеће важности да српско јединство заживи и у Српској и у Србији, али је једнако важно и да заувијек живи јединство Републике Србије и Републике Српске. Јединство је насушно потребно, нарочито узимајући у обзир тектонска политичка, квазиправна и противуставна помјерања у Републици Српској и унутрашњу дестабилизацију у Републици Србији. Свесрпско јединство је наш "Камен који одбацише зидари. Тај камен поста глава од угла" (Јеванђеље по Матеју 21:42).

Више од једног вијека трајала је заблуда о погубној идеји заједничке државе јужнословенских народа озваничена у Крфској декларацији. Српски народ је напокон одбацио све историјске заблуде, изразио жељу за исправљањем сопствених грешака и коначно добио национални програм у виду Свесрпске декларације, на основу којег ће корачати у заједничку будућност. Свесрпска декларација није усмјерена ни против кога и она не представља опасност другима. И други народи имају право да доносе своје програмске циљеве, декларације или резолуције, што је и чињено у прошлости. То је демократско право сваког народа. Тим више, српски народ има легитимно право да брине о својој будућности и да генерацијама Срба које долазе остави здраве, темељне вриједности, циљеве и поруке, на основу којих ће српско питање престати да буде питање", навео је Шукало у тексту који је објављен и на сајту ЦДПИ.

Пратите нас и путем Вибера