Spremni su u Hrvatskoj, i te kako, da optužuju druge da su činili zločine a nad etničkim čišćenjem i zločinima koji su tamo počinjeni nad srpskim narodom u ime "veličanstvene akcije“ kako nazivaju "Oluju“, niko ne bi da govori. I ne čudi, jer se time, ustvari, i ruši mit o tome kako je zločinačka akcija bila oslobodilačka.
Ima zato onih koji se ne libe da jasno i glasno govore o pogromu, progonu i stradanju.
"Stalno se najavljivalo neko veliko pakovanje. Ja se sjećam te velike plave torbe kada smo pitali mamu zašto ona je rekla da ćemo možda morati prespavati u šumi dan-dva, nešto se dešava, pa ćemo se vratiti kući. Eto, tako, to će biti izlet i to je to“, kaže Jovana Đaković koja je sa porodicom bila dio kolone.
Maja Kolundžija Zoroe evocira svoja sjećanja na stravične događaje te 1995. godine.
"U poslijepodnevim časovima odlučujemo da se spakujemo na put negdje. To se tada u tom momentu zvalo 'idemo do šume samo malo da se sklonimo i da se vratimo'. Taj put u šumu 'samo malo da se sklonimo pa ćemo da se vratimo' do dan danas traje. To je jedna od rečenica koju sam čula jako često od mještana mog sela. Znam kako smo se pakovali - ubaci najnužnije i staro da ne uništitš u šumi jer vratićemo se. Kući će nas čekari ono novije i bolje. To se nije nikad desilo“, kaže Maja Kolundžija Zoroe.
