Пјевач Ђорђе Давид отворио је душу и искрено говорио о саобраћајној несрећи на аутопуту у Сјеверној Македонији у којој је једна жена, нажалост, изгубила живот.
- Први пут говорим о свему што се десило, јер сам у глави још на рехабилитацији. Нисам обраћао пажњу на "знакове поред пута". Све се десило на Светог Јована, а људи су ми говорили да не памте такву вејавицу и снијег. Морам да кажем да је дио пута испред границе слабо обиљежен, а мрак је био густ у комбинацији с маглом - присјећа се Давид кобне ноћи и објашњава да се све десило у секунди:
.webp)
- Сада знам шта значи једна секунда... Мени је та једна промијенила хемију у глави. У тој секунди се "укуцало" све оно што сам и како сам у животу радио. Ово ми је прва саобраћајна несрећа... Налетио сам на судар и нисам могао да избјегнем склоп несрећних околности. Само сам хтио да заобиђем особу у капуту, али то нисам успио.
Давид је слетио с пута и из саобраћајне несреће изашао с мањом повредом руке. Задржан је у Македонији 11 дана, који му нимало нису лако пали.
- Након три дана почеле су да ми се појављују слике тог судара пред очима. У мојој крви и урину није било дроге ни алкохола, а брзина је била апсолутно примјерена. Иако су све ствари биле чисте као суза, ипак сам осумњичен и сваког 15. у мјесецу физички морам да се појавим у Куманову у писарници. Да се против мене води било какав процес, не бих био на слободи, већ у притвор - објашњава Давид ситуацију у којој се сада налази и сјећа се како је проводио дане без докумената у хотелу у ком је био смјештен:
- Упадао сам у нервна растројства и распадао се од плакања, а било је и ситуација када сам вриштао од смијеха. Сада покушавам да схватим неке ствари на које немам одговор, али на крају свако у самар добије онолико колико може да понесе - рекао је у подкасту код Милија Чолића.
Давид признаје да му посао помаже да промијени фокус, али када је сам вријеме му другачије пролази.
- Волио бих да све ово прође, али мислим да нећу толико поживјети... Сви смо осуђени сами на себе. Када сам сам, тих сам и повучен. Нисам потражио стручну помоћ, а у својој глави ћу дуго бити на рехабилитацији. Послије свега, узео сам исти аутомобил јер вјерујем да ми је он спасао главу. Смирује ме вожња у глуво доба ноћи. Када не могу да спавам, возим се од центра града до аеродрома и назад - завршава своју исповијест Ђорђе Давид.
