Амбасадор Босне и Херцеговине у Народној Републици Кини Синиша Берјан објавио је колумну за Пекиншки клуб (Beijing Club) под насловом: Наметнута власт наспрам изабране воље: Може ли БиХ одлучити о својој будућности?

Колумну су као ексклузиван садржај пренијели многи медији у Кини, од којих издвајамо Guancha.cn, Tencent News и Changsha.cn. Читалачка публика Пекиншког клуба заједно са наведена три медија износи 1,4 милијарде корисника.

Колумну амбасадора и уводну ријеч уредника преносимо у цијелости.

Ријеч уредника:

Босна и Херцеговина је држава састављена од два високо аутономна политичка ентитета - Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине - заједно са аутономним Дистриктом Брчко. Ова јединствена структура настала је након потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године, којим је окончан рат у Босни и Херцеговини и обезбијеђена равнотежа снага између три конститутивна народа: Бошњака, Срба и Хрвата.

Године 2025, тензије у БиХ су ескалирале када је предсједник Републике Српске Милорад Додик осуђен због одбијања да спроведе одлуке које је наметнуо Кристијан Шмит. Канцеларија високог представника, основана у складу с Дејтонским споразумом ради надгледања мировног процеса, стекла је "бонска овлашћења" 1997. године, што јој је омогућило да заобиђе парламентарне процедуре како би наметала законе или смјењивала званичнике - овлашћење које није експлицитно подржано Уставом БиХ.

Недавно је амбасадор Босне и Херцеговине у Кини Синиша Берјан објавио ексклузивни чланак за Пекиншки клуб за међународни дијалог под насловом "Наметнути ауторитет наспрам изабране воље: Може ли БиХ сама да одлучи о својој будућности?", нудећи дубинску анализу текуће уставне и политичке кризе у БиХ. Нагласио је да извор превирања у БиХ не лежи у унутрашњој нестабилности, већ у спољној интервенцији. Канцеларија високог представника, напоменуо је, није дио Савјета министара БиХ, већ спољна међународна институција. Одлуке које намеће Кристијан Шмит угрожавају ауторитет демократски изабране владе БиХ и њен национални суверенитет.

Од преузимања функције, амбасадор Берјан активно промовише односе Кине и БиХ, продубљујући сарадњу у области културе, образовања и економије. Будући да се 2025. година обиљежава 30. годишњица дипломатских односа између Кине и БиХ, његов чланак отвара прозор кинеским читаоцима да схвате сложену стварност у БиХ и одражава његову чврсту посвећеност одбрани националног суверенитета од спољног мијешања.

Наметнута власт наспрам изабране воље: Може ли Босна одлучити о својој будућности?

Аутор Синиша Берјан

Увод: Земља на раскрсници

Босна и Херцеговина, земља с бурном историјом и сложеним политичким пејзажом, налази се на раскрсници скоро 30 година након потписивања Дејтонског мировног споразума. Оно што је некад било замишљено као аранжман за обезбјеђивање мира и олакшавање демократске транзиције, временом се развило у продужену фазу међународног надзора. Данас се БиХ суочава са својом најозбиљнијом политичком и уставном кризом од завршетка сукоба.

Извор ове кризе не лежи у унутрашњој нестабилности, већ у континуираном наметању одлука од стране страних званичника који занемарују суверенитет те земље и покушавају да маргинализују њене локално изабране представнике. Међу њима се истиче Кристијан Шмит - неизабрана личност чији легитимитет никад није потврђен кроз било који демократски процес. Ова особа има значајну моћ над будућношћу БиХ, а да је никад нису изабрали њени грађани и практично "влада" у земљи која није његова, без јасних ограничења свог ауторитета.

Та ситуација је подстакла фундаментална питања: Може ли се суверена држава заиста сматрати демократском ако кључне политичке одлуке диктирају страни аутократе који нису одговорни својим бирачима? Може ли БиХ, на свом путу ка чланству у Европској унији, икад остварити свој пуни потенцијал као самоуправна европска држава ако остане под дефакто међународном управом?

Очигледно је да континуирано међународно мијешање претвара БиХ у модерни протекторат, преседан незамислив у било којој сувереној демократској држави.

Уставна архитектура: Деликатна равнотежа

Босна и Херцеговина је земља са сложеним и децентрализованим системом управљања, који одражава различите етничке и политичке реалности њеног народа. Та земља се састоји од два високо аутономна ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, која је даље подијељена на 10 кантона, заједно са самоуправним Дистриктом Брчко. Власт дијеле три конститутивна народа - Бошњаци, Срби и Хрвати.

Дејтонски мировни споразум, којим је окончан сукоб, успоставио је демократску уставну структуру чија је намјера била да обезбиједи да ниједна група не може доминирати над другом.

Такође је створила структуру у којој су кључне компетенције - попут образовања, здравства и унутрашње безбједности - у надлежности ентитета, а не централне владе. У многим областима, влада на државном нивоу функционише првенствено као координационо тијело. Овај децентрализовани систем није слабост, већ одраз мултиетничког друштва Босне и Херцеговине - и витална је компонента Дејтонског мировног оквира.

Да бисмо боље разумјели овај систем, корисно је упоредити га с Белгијом. Белгија, још једна европска децентрализована држава с више језичких заједница, функционише кроз одвојене владе и парламенте за своје регионе. Кључни принцип је подјела власти осмишљена да одражава разноликост и спречавање централизоване доминације. Међутим, за разлику од БиХ, Белгија нема неизабрани страни орган власти овлашћен да намеће законе или поништава одлуке својих демократских институција.

Након Дејтона: Ко данас влада Босном и Херцеговином?

Уставно уређење Босне и Херцеговине успостављено је Општим оквирним споразумом за мир, познатим као Дејтонски споразум, потписаним 1995. године.

Канцеларија високог представника (OHR) такође је настала у складу с Дејтонским споразумом како би надгледала цивилне аспекте мировног споразума и обезбиједила стабилност Босне и Херцеговине током њене послијератне транзиције. Првобитно замишљена да има координирајућу и подржавајућу улога, позиција високог представника је временом постепено проширивала свој утицај и овлашћења.

Године 1997, Савјет за спровођење мира (PIC) - група међународних актера укључених у мировни процес - додијелио је високом представнику додатна овлашћења, позната као "бонска овлашћења", која су му омогућила да намеће законе, заобилази парламентарне процесе и смјењује изабране званичнике.

Важно је нагласити да PIC, како је дефинисан у Дејтону, има овлашћење да даје препоруке, али не и да доноси правно обавезујуће одлуке. Штавише, тзв. бонска овлашћења нису експлицитно споменута у оригиналном тексту Дејтонског споразума, никад нису била договорена од стране сва три конститутивна народа Босне и Херцеговине и немају основу у Уставу те земље.

Иако су ова овлашћења првобитно уведена с намјером да се "стабилизује земља у њеним крхким раним годинама", њихова континуирана употреба скоро три деценије касније постала је извор све веће контроверзе. Легитимитет ових овлашћења, поготово у одсуству јасног правног утемељења, сада се озбиљно доводи у питање.

У сржи дебате лежи кључно питање: Да ли би овлашћења која немају јасно уставно или законско утемељење - која немају директно правно утемељење у Дејтонском споразуму - требало и даље да се спроводе у сувереној, демократској држави? Да би БиХ кренула напријед, ово питање мора бити ријешено кроз инклузиван и транспарентан дијалог који даје приоритет домаћој одговорности и уставном интегритету.

Дебата о високом представнику: Контроверза око Шмита

Легитимитет Кристијана Шмита, који је ступио на дужност 2021. године, остаје спорна тачка. Према Дејтонском споразуму, Савјет безбједности Уједињених нација мора формално да одобри именовање високог представника. Међутим, Шмит је "ступио на дужност" без овог кључног корака, због чега се поставља озбиљно питање о легалности и валидности његовог мандата.

Његове недавне акције су само подстакле забринутост. Примјетно је да је његово наметање контроверзних амандмана на Кривични закон изазвало страх од политичке репресије. Ови амандмани омогућавају хапшење, кривично гоњење или смјењивање изабраних званичника који се противе његовим одлукама , појачавајући перцепцију да је та функција постала политички инструмент, а не неутрални арбитар у мировном процесу. Шмитова владавина личним декретом представља грубо кршење демократског Устава Босне и Херцеговине и директно кршење грађанских и политичких права њених грађана. Његови декрети су имуни на преиспитивање од стране било ког суда или управног тијела, унутар или ван Босне и Херцеговине. Он практично никоме не одговара.

Повјерење у домаћу демократију: Легитимно питање

Као суверена држава, Босна и Херцеговина би демократским средствима требало да управља својим пословима. Може ли права демократија постојати када неизабрана власт - која никоме у Босни и Херцеговини не одговара - има моћ да поништи одлуке изабраних представника? Демократске институције БиХ можда нису савршене, али их бира народ и те институције морају имати посљедњу ријеч у управљању земљом. Континуирано присуство неизабраног страног званичника са овлашћењем да заобиђе демократске процесе покреће озбиљну забринутост у вези с легитимитетом система.

Да би БиХ сазрела као демократија потребно је повјерење - повјерење у властите институције и повјерење у способност њеног народа да сам влада. Због континуираног међународног мијешања, БиХ би и даље могла остати зависна. Све се више види да је Босна и Херцеговина напредовала политички и институционално. Дошло је вријеме да се међународни надзор повуче и уступи мјесто локалном руководству. Мора се окончати наметање закона споља.

Државни празници и симболика: Подијељени идентитети

Чак и симболична питања, попут државних празника, откривају веће тензије између наметнутих наратива и демократског консензуса у БиХ. Датуме попут 1. марта ("дан независности") и 25. новембра ("дан државности") првенствено обиљежавају Бошњаци и неки Хрвати, док многи Срби, поготово они у Републици Српској, не признају ове датуме као званичне државне празнике. То је углавном због чињенице да не постоји закон на државном нивоу којим би се они формално прогласили државним празницима Босне и Херцеговине. Сходно томе, ти датуми се не могу сматрати државним празницима у правом смислу, јер се не славе универзално широм земље нити их прихватају сва три конститутивна народа.

Насупрот томе, 9. јануар, који се слави у Републици Српској, суочио се са уставним изазовима, упркос томе што је установљен законом на ентитетском нивоу.

То се одражава на стварање јединственог националног идентитета у земљи са дубоко подијељеним заједницама. Државни празници би требало да промовишу јединство, али у БиХ они често продубљују постојеће подјеле. Страни актери који јавно подржавају одређене празнике без обзира на њихов спорни статус могу ненамјерно појачати подјеле кроз селективно признавање, а не помирење. Инклузивнији приступ - онај који поштује правни оквир земље и подстиче домаћи дијалог о комеморативним праксама - био би продуктивнији начин за напредак.

Промјена улога: Међународни актери као партнери, а не надзорници

Босна и Херцеговина и даље привлачи значајну пажњу међународних актера, укључујући регионалне силе и глобалне институције. Њихов допринос посљератном опоравку БиХ - економска помоћ, очување мира, изградња институција - не може се занемарити. Међутим, како земља напредује, природа међународног ангажмана мора еволуирати. Умјесто да имају надзорну улогу, ови актери би требало да пређу на партнерство: да подржавају политичке институције Босне и Херцеговине у складу с Дејтонским споразумом, суверенитет те земље и унутрашњи политички дијалог.

Страни актери не би требало да намећу одлуке или да пружају селективну подршку одређеним политичким агендама. Они би требало да подстичу дијалог и да помажу босанско-херцеговачким лидерима у проналажењу заједничког језика за рјешавање националних изазова. Нагласак мора бити на јачању локалних институција, његовању њихове независности и подржавању сарадње међу легитимним представницима те земље, а не на омогућавању спољног надзора.

Само јачањем домаће политичке активности и поштовањем специфичних уставних улога босанско-херцеговачких ентитета, међународни актери могу позитивно допринијети дугорочној стабилности те земље.

Према будућности власништва и дијалога

Упркос политичкој кризи, безбједносна ситуација у Босни и Херцеговини није угрожена. Изазови с којима се та земља суочава првенствено су политичке природе, а не егзистенцијалне. То чини конструктиван и инклузиван институционални дијалог не само могућим, већ и неопходним.

Како се приближавамо 30. годишњици Дејтонског споразума, неопходно је да се вратимо његовим основним принципима, који наглашавају уставни дијалог, међусобно поштовање и домаћу одговорност за будућност те земље. То укључује преузимање пуне одговорности кроз домаће институције и поновно разматрање споља наметнутих закона којима недостаје политички легитимитет.

Укидање улоге високог представника мора бити дио тог процеса. Ентитети и институције на државном нивоу у Босни и Херцеговини су у цијелости способни да управљају својим пословима, а међународни надзор више није потребан. Политички спорови треба да се рјешавају интерно путем механизама наведених у уставу земље. Међународни актери треба да подрже ту транзицију, а не да јој стају на пут.

Босна и Херцеговина остаје посвећена свом путу ка чланству у ЕУ, а Европска комисија је јасно ставила до знања да је "надзор" ОХР над БиХ у супротности са суверенитетом те земље и, самим тим, њеним тежњама ка ЕУ.

Приоритети у будућности требало би да укључују окончање наметања страних закона, промоцију конструктивног дијалога између ентитета и његовање међуетничке сарадње засноване на равноправном партнерству.

Због непоштовања одлуке нелегалног високог представника легално изабраном предсједнику Републике Српске изречена је првостепена пресуда од једне године затвора и шестогодишње забране политичког јавног дјеловања од стране.

Закључак: Будућност коју су написали народи у БиХ

Мировни и уставни оквир Босне и Херцеговине остају нетакнути, али су све више оптерећени спољним притиском и наметнутим одлукама. Сложена структура те земље, изграђена око два ентитета и једног самоуправног дистрикта, мора бити препозната као темељ разноликог друштва, а не као препрека.

Одрживи мир, функционална управа и демократски легитимитет биће постигнути само када се Босни и Херцеговини дозволи да функционише као независна држава - у којој влада воља народа, а не диктирају је страни званичници.

Међународни актери треба да признају ову реалност и да промијене свој приступ. Пут ка стабилности не лежи у већем надзору и наметању одлука, већ у подржавању институција Босне и Херцеговине, поштовању њеног Устава и Дејтона и оснаживању њених изабраних представника да је воде без спољног мијешања. Ово није позив БиХ да одбаци међународну подршку, већ апел међународним актерима да признају да је БиХ политички сазрела и да је спремна да зацрта властити пут. Требало би да буде јасно да БиХ тражи партнерство, а не патронат.

Одговорност је и на домаћим лидерима. Они морају прихватити одговорност за будућност Босне и Херцеговине тако што ће учествовати у смисленом дијалогу, показати политичку храброст и ставити опште добро изнад уских интереса.

Нека будућност Босне и Херцеговине не пишу странци, већ руке њеног народа кроз дијалог, достојанство и демократску вољу.

Пратите нас и путем Вибера