Петровске покладе, познате и као Петровданске покладе, обиљежавају се увече уочи почетка Петровданског поста, који претходи великом хришћанском празнику – Петровдану, дану Светих апостола Петра и Павла (12. јула по новом календару).
Овај празник није толико свечано и масовно прослављан као друге покладе (рецимо Бијеле покладе уочи Васкршњег поста), али у неким крајевима Србије и данас се задржао низ народних обичаја који симболично означавају крај периода уживања и улазак у вријеме уздржавања, поста и духовне припреме.
Петровске покладе су посљедњи дан када се једе мрсна храна прије уласка у пост. Вјерује се да се тада треба помирити са свима, очистити и душу и тијело, па су се људи исповиједали, тражили опроштај и спремали духовно за пост.
На вечеру се традиционално окупљала цијела породица. Трпеза је била богата, али скромнија у односу на Бијеле покладе. Обавезно су се служила јела од меса, сира, јаја и млијечних производа, како би се "испратио мрс". Понекад су домаћице правиле и колаче или пите, јер се након тога прелази на посну храну.
Вјеровања кажу да би ваљало и позвати сиромашније комшије и рођаке на овај, мрсни ручак. У источној Србији кажу да се данас не ваља чешљати, јер би "сва коса могла да опадне са главе".
У неким селима, нарочито у централној и јужној Србији, млади су се окупљали око ватре – палили би се "лиле" (буктиње од коре трешње, брезе или суве сламе), које су дјеца и омладина носила кроз село. Овај обичај симболизовао је прочишћење и заштиту од злих сила.
У појединим мјестима организовала су се и покладна весеља уз пјесму, игру и коло. Био је то и начин да се млади упознају и забаве прије периода поста, када су свадбе и славља била непожељна.
