Посланицу патријарха Порфирија преносимо у цјелости:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Данас се рађа Син Божји Јединородни,

Сјајност славе Његове, Обличје бића Његова

и вјечности Његове, Очев израз и Ријеч,

Онај кроз Кога је и вијекове створио,

кроз Кога је постало све, видљиво и невидљиво

(свети Јован Дамаскин).

Прошло је, ево, више од двије хиљаде година откада је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки неименовани провинцијски чиновник Римскога Царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вјероватно је неког од сљедећих дана, у току пописа становништва, дописао још једно име, име Исус, како је названо новорођено чудесно Дијете. Записао их је са једнаком равнодушношћу са којом је записивао и сва остала имена приликом пописа, и не слутећи да записује јединствену, непоновљиву Личност, Дијете Које ће заувијек подијелити историју на историју до Његовог Рођења и на историју по Његовом Рођењу, а човјечанство на оне који су безусловно за Њега, на оне који су против Њега и на „трећи род”, оне „млаке” који су час за Њега час против Њега, али увијек са „задршком” и „одступницом”. Поменути пописивач није ни сањао да новорођено Дијете, односно Његово необично име Исус (Спаситељ), представља највећи Дар неба земљи: Њега и Његово име благовијестио је свети Архангел Гаврило Пресветој и Пречистој Дјеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Та Личност и то Име Залог је помирења Бога и Човјека послије човјековог отпадништва од Бога кроз гријех, Залог ослобођења рода људског од гријеха, смрти и ђавола.

Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском Детету, Рођеном у пећини, у убогом склоништу пастирâ, и положеном не у колевку већ у обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вијековима прије настанка Римскога Царства? А како би се тек презриво насмијао да је ико стао да га увјерава да ће Римска Империја пропасти и нестати, а да ће непојмљиво – за њега и фантазмагорично – Небеско Царство, на челу са тим наизглед безначајним Дјететом, бити непобједиво и вјечно? Да, чиновник је записао име тек рођеног Дјетета, ако Га је уопште записао, вјероватно и не видјевши Га.

О том Дјетету, међутим, пророковали су, експлицитно или имплицитно, свети пророци Исаија и Михеј, као и други старозавјетни чувари и учитељи вјере у Једнога, Јединог и Истинитог, Бога и Господа свијета и човјека.

Средином 2. вијека по Христу живио је философ по имену Јустин, човјек који је читав свој живот посветио трагању за Истином, не за једном од "истина” већ за пуном, коначном, апсолутном Истином. Изучивши науку и философију свога времена – отуд му и назив свети Јустин Философ – и не пронашавши у њој Истину, приклонио се хришћанској вјери, потврдивши своју приврженост њој мученичком смрћу за њу, због чега је назван, такође, свети Јустин Мученик. Намеће се питање: шта је то што га је привело вјери која је у његово вријеме била сурово гоњена? То је Свјетлост знања, одговара он.

То је узвишена и надумна мудрост хришћанског учења, тачније Откривења Божјег у Христу, Који и јесте ипостасна, личносна Премудрост Божја, Дародавац превасходног богопознања (ср. Филипљ. 3, 8).  На самом почетку светог Јеванђеља по Јовану (1, 1) Он се назива Логос, тојест Реч Божја, Смисао, Разлог и Сврха свега што постоји и живи. Он Сâм постоји и живи од искони, предвечно, „у Бога” (Јов. 1, 1 – 2). Као вјечан и сабеспочетан Богу Оцу и Духу Светом, Он је и Творац свега (види Јов. 1, 3; ср. Кол. 1, 15 – 17 и Јевр. 1, 2 – 3), али и Извор истинског живота и неугасиве духовне свјетлости: "У њему бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима” (Јов. 1, 4). Ову истину снажно истиче свијета Црква већ у првом стиху божићнога тропара, тојест свечане пјесме на Празник Његовог Рођења: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свијету свјетлошћу богопознања…”. Завршним пак стихом тропара црквени пјесник наглашава да се на Божић предвечни Бог, нас ради, родио као Дијете. Замислимо само: предвечни Бог и наизглед беспомоћно новорођенче, а једна те иста Личност! У кондаку, другој химни Празника, ову надумну Тајну наше свете вјере разрађује велики византијски химнограф, свети Роман Слаткопојац:

„Дјева данас Надсуштога рађа

и Земља пећину Неприступноме приноси;

анђели, заједно с пастирима, славослове,

а мудраци, заједно са звијездом, путују,

јер се нас ради родило Дијете, превечни Бог.”

Бог – Дијете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовијест, каква радост, мајка свих наших радости! Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дијете. Откривење Божје, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо дјетету у нама. Дијете слуша, чује и, штавише, духовном интуицијом разумије оно што ми, такозвани или самозвани одрасли људи, нити чујемо нити разабирамо. Дијете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични (читај: огреховљени) свијет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно!

Вјероватно се још једино дјеца не чуде томе што је Бог дошао на свијет или сишао у свијет у лику Дјетета, Богодјетета, Чији Лик до данас и довијека свијетли са светих икона, откривајући нам оно што је најтананије и најрадосније у хришћанству – тајну „вјечног дјетињства Божјег”. „Будите као дјеца!”, поручује нам Господ наш (Мат. 18, 3). Ако Га послушамо, схватићемо сверадосну благовијест Божића, тојест тајну Његовог Рођења.

Дијете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави. Богомладенац Исус је по Својој људској природи такође био беспомоћан, уз то одмах по Рођењу угрожен мржњом и смртном пријетњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвјесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски” него Цар небески, Богочовјек Који није дошао у свијет да господари него да буде „свима слуга” и да Себе жртвује „за живот и спасење свијета”.

Он не жели да Га се бојимо. Улази у срца наша и осваја их, али не страхом, не доказима Своје божанске моћи, већ искључиво љубављу. Не види у нама робове и слуге него Своју „малу браћу”. Њега, Богомладенца, Богодијете, можемо истински вољети само када смо душом и срцем дјеца. Срећом, „одрастао човјек је способан да се врати дјетињству”; штавише, он „постаје одрастао онда када заволи дјетињство” и „када чезне за дјетињством”, за његовом слободом, искреношћу и радошћу (Александар Шмеман).

А шта видимо данас, у свијету и код нас? Да ли дјетињство и дјецу воле људи, одрасли, али отпали од Бога, када без гриже савјести убијају десетине хиљада дјеце? Није важно чија су то дјеца, палестинска, арапска или јеврејска, руска или украјинска, или нека друга, међу њима и српска дјеца; самим тим што су дјеца, она припадају Господу, Животодавцу и Промислитељу, али и свима нама, васељенској породици званој човјечанство. Ко је имао право да, на питање о неких пола милиона дјеце коју је НАТО-војска побила у Ираку, одговори да се то, упркос суровости, исплатило? Ко је дао право Хамасу да јеврејску дјецу отима и држи као таоце, а ко израелској војсци да за непуна два мјесеца побије неких осам хиљада невине палестинске дјеце, скоро половину од свих убијених? Ко је имао право да осуди на смрт дванаест српских беба, прије више од четврт вијека у Бањалуци, све у име миротворних санкција? Ко је имао право да убије дјевојчицу Александру Зец и цијелу њену породицу у Загребу, малу Милицу Ракић у Батајници, српску дјецу у Гораждевцу код Пећи? Ако наставимо да набрајамо жртве дјечје Голготе, од Дахауа и Аушвица, Јастребарског и Јасеновца, до данашњих стратишта широм свијета, ова божићна порука, драга дјецо наша духовна, претвориће се у бескрајну тужбалицу. Треба додати и злокобну чињеницу да су одрасли успјели да створе друштво у којем је све више и дјеце насилника, дјеце злочинаца. Примјерâ је много, – у Америци, у Европи и другдје, – али, нажалост, и усред Београда: школа „Владислав Рибникар” довољно о томе говори.

Све вас, браћо и сестре, позивамо на усрдну покајничку и очишћујућу молитву за дјецу и за све људе у нашем народу, овдје и у расејању, особито за напаћени, али усправни, вјерни и храбри српски народ на Косову и у Метохији, као и за све људе и народе на земљи.

У туробној стварности данашњице наш једини одговор, достојан наше православне хришћанске вјере, јесте божићно славословље. Зато: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14; ср. 19, 38). Данас прослављамо дивни Дан Христовог Рођења и овим ријечима божићне пјесме:

„Бестјелесни се оваплоћује,

Невидљиви бива виђен,

Недодирљиви постаје опипљив,

Ванвремени добија почетак у времену,

Син Божји – Син Човјечји постаје…”

Данас нас Мајка Црква позива:

 „Христос се рађа – славите!

Ево Христа са небесâ – Њему, у сусрет ходите!

Ево Христа на земљи – узвисите се!

Пјевај Господу, сва земљо!”

Молимо се за мир свуда у свијету. Апелујемо на вас да се борите за светињу брака и породице, нарочито пак за узрастање дјеце „у страху Господњем”, што значи у побожности и честитости, а не у робовању саможивости и болестима зависности. Позивамо вас да Бадње вече прославите у породичном кругу, са својом дјецом, у духу вијековне традиције српског народа, уз бадњак, у атмосфери која ће вас подсјетити на убогу витлејемску пећину, склониште пастирима и њиховим стадима. У њој се, на бескрајно смирен начин, родио Цар славе и био положен у обичне јасле умјесто у колијевку јер за Њега, највећега Госта, Емануила или „Бога Који је с нама”, „не бејаше мјеста” у људским гостионицама онога времена (Лук. 2, 7), као што га ни данас нема не само у савременим хотелима него ни у неким људским срцима.

Честитајући свима вама, браћо и сестре, и овај Божић, као и наступајућу Нову годину доброте Господње, призивамо на вас благослов Бога и Оца, нас ради Рођенога Сина Његова Исуса Христа и Светога Духа, од Којега – и Пречисте Дјеве Марије – Он и би рођен, уз сверадосни божићни поздрав:

Мир Божји – Христос се роди!

Пратите нас и путем Вибера