Владарску дужност преузео је око 1000. године, када је постао владар Дукље – тада најистакнутије српске кнежевине. На челу државе остао је до 1016. године.

Савез са Византијом и заточеништво

Његова владавина одвијала се у бурним временима, током рата између Византије и Самуиловог царства. Иако савезник Византије, Јован Владимир није успио да одбрани Дукљу – Самуило је заузео кнежевину 1009/1010. године и утамничио га у Преспи, на југозападу данашње Македоније.

Љубав, брак и повратак на престо

Како свједочи Љетопис попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара завољела је заробљеног кнеза и замолила оца да је уда за њега. Самуило је пристао и, по женидби, вратио Јована Владимира на престо, дајући му и сјеверни дио Драча да њиме влада као вазал.

Праведан и миран владар

Јован Владимир био је познат као дубоко побожан, праведан и саосјећајан. Избјегавао је сукобе и успио да очува мир, чак и у вријеме када је Самуилово царство падало. Самуило је преминуо 1014, а власт преузео његов син Радомир, ког је убрзо убио рођак Владислав и постао владар 1015. године.

Мученичка смрт и светитељска слава

Године 1016, Јован Владимир је подмукло убијен по наређењу Јована Владислава. Обезглављен је испред цркве у Преспи. Његове мошти су након пар година пренесене у Дукљу, потом око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. године.

Мошти и крст као светиње

Мошти су касније чуване у манастиру код Елбасана, а од 1995. године налазе се у Саборној цркви у Тирани, сједишту Албанске православне цркве. Вјерници и данас ходочасте до његових светих моштију, нарочито на дан његовог празника. Посебно се части и крст који је држао у руци у тренутку погубљења – вијековима се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара и износи се на планину Румију сваке Тројице.

Иконографија и култ светитеља

На иконама, Јован Владимир се приказује као краљ у пуном владарском руху, са круном на глави, одсјеченом главом у лијевој и крстом у десној руци. Непосредно након смрти проглашен је за светитеља и мученика. Сматра се првим српским светитељем.

Светац који уједињује

Занимљиво је да се овом свецу моле и Албанци, јер се вјерује да помаже свима. Називају га „словенским и албанским штитом“, јер је поријеклом из словенског, српског народа, али је поштован и међу Албанцима, који га сматрају својим светитељем.

Обичај који тек слиједи за Тројицу

Обичај који се никако не смије прекршити везан је за ношење и изношење крста Светог Јована Владимира на Тројичин дан, тј. на Силазак Светог Духа на апостоле (педесети дан по Васкрсу). Тај крст се, према предању, налази у породици Андровић из села Вељи Микулићи код Бара и само се тог дана смије изнијети пред литијом и понети на врх планине Румије.

Крст се носи у литији, и то пјешке, до врха Румије (1593 м надморске висине).

Вјерници из различитих конфесија учествују: православци, католици и муслимани.

Вјерује се да крст доноси благодат, штити народ и учвршћује мир међу људима.

Не смије се пропустити – изношење крста симболизује вјеру, честитост и поштовање светитеља, а ко се оглуши о обичај, сматра се да ће „одсјећи благослов“.

Пратите нас и путем Вибера