Недавно обраћање америчког предсједника Џо Бајдена у Овалној соби означило је кључни тренутак у све већем такмичењу између Америке и њезиних савезника с једне стране те осовине диктатура које се стварају око Русије, Кине, Ирана и Сјеверне Кореје с друге стране, пише Политико.
Бајденов говор је учинковито спојио рат у Украјини и шири рат који се спрема на Блиском истоку у двије стране истог сукоба. А ако сада нападне и Хезболах, то ће САД-у и његовим савезницима дати знатно проширено поприште рата и додатно оптеретити војне ресурсе.
Истовремено се чини вјеројатним да ће се Тајван појавити као трећа сфера сукоба у идућих неколико година, а можда и прије. И Пекинг јача своју војску. Морнарица Народне ослободилачке војске већ је бројчано већа од копнене снаге, а нуклеарне снаге брзо расту.
У међувремену Русија, без обзира на трајање рата у Украјини, шири своју производњу. То укључује и враћање оштећене опреме с бојног поља, а покреће и систем производње. Руска војска је сада способна за борбу и мобилизацију истовремено, с циљем да прошири своје редове на 1,5 милиона војника.
Једноставније речено, амерички се противници спремају на рат. У Вашингтону ипак расправе о националној сигурности ријетко када започињу признањем да Кина и Русија граде своје војске не за одбрану, већ за напад. Политико пише да би управо то требала бити почетна тачка свих разговора о потрошњи САД-а и савезника за одбрану.
Огромни издаци за оружје и људске животе у Украјини требали би бити позив за узбуну. САД би се требао почети питати је ли њихов модел снага који се састоји искључиво од добровољаца дорастао задатку, посебно када је ријеч о обученим резервистима. Али то није само проблем САД-а, већ је постао доминантан широм Запада. А с обзиром на све с чиме се суочавају Европа и Азија, можда је вријеме за поновно промишљање. Тренутни број војника једноставно није дорастао задатку. Западне војске, морнарице и ваздушне снаге су једноставно премале да би одговориле и на Атлантику и на Пацифику, два попришта рата која ће дефинисати исход сваког будућег глобалног сукоба, преноси Јутарњи лист.
Рјешење није "окренути се Азији", већ обновити западне снаге с потребним вишком у резерви. У све нестабилнијем свијету императив је да САД повећа издатке за одбрану.
Одвраћање у Европи и Азији захтијева стално стационирање, а не ротацијску присутност, што је била привремена мјера за избјегавање тешких избора. Ако НАТО жели преживјети, одвраћање и колективна територијална обрана у Европи морају бити нови фокус.
У Азији билатерална сигурносна јамства и напори за стабилизацију подручја морају бити подржани распоређивањем САД-а и савезника. Америка мора преиспитати како гради своје оружане снаге и оружје.
Нпр. прошле године је Америка имала 25 одсто мањка у регрутовању, а ове су године опет испод циља. Своје циљеве запошљавања није ове године испунила ни Морнарица, а попуњавање посаде америчких бродова постаје све већи изазов.
САД стога сада треба престати говорити о такмичењу великих сила и запитати се како би заправо изгледала побједа у овом сукобу демократија и диктатура.
САД мора одлучити и која су геополитичка средишта кључна за њихову националну безбједност и просперитет грађана. Морају вратити приоритете националне сигурности у доношење одлука и поновно научити оно што су раније генерације знале, а чини се да је заборављено током протеклих 30 година: да се не може зависити о противнику када је ријеч о основним стварима за одржавање друштва, а затим очекивати побједу ако тај противник одлучи кренути у рат.
Буде ли САД присиљен на рат, неће бити времена за компензацију недостатака или гомилање оружја и муниције. Лекције које треба научити из Украјине, а сада и из Израела, такве су да САД и његови савезници морају преиспитати начин на који су изграђене њихове војске, тако да постоји начин за слање великих снага на терен ако се то покаже потребним.
Потребан је нови осјећај хитности у вези с пријетњом с којом смо суочени, и морамо дјеловати одмах, пише Политико.
