Израел је озбиљно оштетио једну од кључних нуклеарних локација у Ирану и убио изненађујући број високих војних и нуклеарних званичника у нападима који су почели у петак ујутру. Али када је сунце изашло након тог разорног удара, постало је јасно и колико велики дио иранског нуклеарног програма још увијек постоји – бар за сада.
Чини се да су израелски удари уништили надземни објекат за производњу нуклеарног горива и центре за напајање струјом у највећем иранском центру за обогаћивање уранијума, у Натанзу. Убијање неких од најважнијих иранских нуклеарних научника дио је дугог израелског настојања да елиминише знање потребно за израду бомбе. Ипак, прва фаза израелских напада није погодила највјероватније мјесто гдје се чува иранско гориво обогаћено скоро толико да може да се од њега направи нуклеарна бомба – и то је можда било намјерно, пише Њујорк тајмс.
То складиште налази се у огромном комплексу ван древне престонице Исфахана, према међународним инспекторима задуженим за његово праћење. Стотину израелских борбених авиона, ракета и дронова у првој таласу су избјегли Исфахан, иако је то једно од највећих нуклеарних постројења у земљи и, према западним обавјештајним службама, једно од жаришта тајних иранских истраживања оружја.
Израелске одбрамбене снаге објавиле су у петак поподне да су у другом таласу погодиле Исфахан, али не и складиште горива. Умјесто тога, фокусирали су се на лабораторије које раде на претварању уранијум гаса у метал – један од посљедњих корака у прављењу оружја. Међутим, није поменуто гађање подручја гдје се гориво складишти.
„Гориво смо видјели тамо недавно“, рекао је Рафаел Маријано Гроси, генерални директор Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), неколико сати након почетка напада. Инспектори су посљедњих недјеља били у постројењима у Исфахану, гдје су радили завршне инвентуре за тромјесечни извјештај о иранским капацитетима.
Мистерија остаје зашто је Израел избјегао да погоди складиште горива, које Ирану пружа најбржи пут до производње мале нуклеарне арсеналне залихе. Управо је то гориво било језгро оправдања премијера Бењамина Нетанјахуа за удар – послије двије деценије у којима се Израел уздржавао од одлучне акције.
„Иран је произвео довољно високо обогаћеног уранијума за девет атомских бомби – девет,“ рекао је Нетанјаху. (Други стручњаци тај број процјењују на десет, али стварна цифра зависи од ефикасности израде бојевих глава.)
Нетанјаху је упозорио на опасност коју представља само постојање тих залиха:
„У посљедњих неколико месеци, Иран је предузео кораке које никада раније није – кораке ка претварању обогаћеног уранијума у оружје.“
Додао је: „Иран би могао да произведе нуклеарно оружје за веома кратко вријеме – можда за годину дана, можда за неколико мјесеци, а можда и раније.“
Зашто Израел није гађао складиште горива?
Израелски званичници нису одговорили на питања зашто су поштедјели складиште горива – бар за сада. Могуће је да ће комплекс у Исфахану бити мета наредног таласа. Предсједник Трамп рекао је у петак да „слиједи још тога, много више“, додајући да ће сљедећи напади бити „брутални“.
Али многи спољни стручњаци вјерују да је избјегавање Исфахана била намјерна одлука.
„То што Израел није бомбардовао познату фабрику уранијума у Исфахану сугерише да је Нетанјаху можда био забринут да би бомбардовање могло изазвати радиолошки инцидент, или да заиста вјерују да би Иран могао добровољно да се одрекне својих залиха,“ рекао је Џон Вулфстал из Федерације америчких научника.
Опасност од „радиолошког инцидента“ је стварна. Напад на складиште не би изазвао нуклеарну експлозију, али би могао да ослободи радиоактивни материјал у околину, претварајући комплекс у Исфахану у „прљаву бомбу“.
Гроси је касно у петак изјавио да је у Натанзу, који је тешко погођен, дошло до хемијске и радиолошке контаминације, али да подземне хале са центрифугама нису пробијене.
Могућа стратегија
Историја показује да је Израел врло осјетљив на ризик од ослобађања радиоактивног материјала. Када је 1981. бомбардовао ирачки реактор Осирак, учинио је то прије него што је гориво било убачено у постројење. Исти приступ примијењен је и када је бомбардовао реактор у Сирији који су градили Сјеверни Корејци. У случају Ирана, Израел се овога пута није крио – чак је и хвалио детаље удара.
Још једно могуће објашњење је да Израел вјерује да може да спријечи Иран да додатно обогати залихе до нивоа погодног за бомбу (90%) – процес који би, према америчкој обавјештајној процијени, трајао само неколико дана до пар недјеља.
Ако је Натанз сада ван функције, Иран би морао да пренесе гориво у мањи погон Фордов, дубоко закопан под планином на бази Револуционарне гарде. Гроси процјењује да се налази пола миље под земљом, што га чини вјероватно непробојним за израелске „бункер-бустер“ бомбе.
Америчка администрација је јасно ставила до знања да се неће придружити нападима, што искључује употребу великих пенетраторских бомби које су САД развиле управо за овакве циљеве.
Према неким извјештајима, Израел је покушао напад и на то постројење – у петак увече примјећено је бомбардовање у том планинском подручју. Чак и ако то не успе, Иран готово сигурно неће ризиковати превоз горива до Натанза, јер би постао лака мета израелских дронова.
Кључни научници – мета број 1
Израел је, бирајући мете, рачунао и на то да може да уназади програм елиминацијом кључних научника. Двоје их је, према извештајима, убијено у петак.
Један је био Мохамед Мехди Техерањи, физичар и председник Исламског Азад универзитета у Техерану, који се повезује с нуклеарним и ракетним програмима.
Други је био Ферејдун Абаси, бивши директор Организације за атомску енергију Ирана. Израел је покушао да га убије још 2010, али је преживео покушај атентата. Овог пута – није.
Абаси је био јавно лице иранског програма годинама и тврдио је да је ирански интерес за нуклеарну енергију искључиво мирнодопски. Тврдио је да су сви докази о војном пројекту – укључујући цртеже бојевих глава – израелске фабрикације за оправдање будућег напада.
Био је међу првима који су погинули када је тај напад коначно започео.
