Ендрју Брукман из Понтиприда, Велс, никада није био у вези и данас, са 47 година, отворено говори о својој невиности. Његова прича почиње у дјетињству, када су се његови родитељи развели док је имао само 10 година. Овај догађај оставио је дубок траг на његову психу, додатно појачан вршњачким насиљем у школи.
„Увијек сам био повучен и тих, увијек сам се плашио, био сам емотиван. У школи су ме малтретирали. Био сам другачији. Био сам чудан,“ присјећа се Ендрју.
Страх од конфликата које је посматрао у браку својих родитеља довео је до тога да развије „страх од живота“ и да се повуче у самоћу.
Борба са сопственом сексуалношћу и усамљеност
У тинејџерским годинама, Ендрју је схватио да га привлаче мушкарци, али је страх од хомофобије и неприхватања у друштву тог времена довео до тога да потисне своју сексуалност.
„Страх је растао. Повукао сам се у ормар,“ каже он.
У својим 30-им годинама, Ендрју је развио зависност од порнографије, која је постала његов једини излаз и начин да се носи са потиснутим сексуалним жељама.
„То је био мој једини излаз. Мој једини начин да осјетим секс и видим секс. Био сам љубоморан на њих (порно звијезде). Био сам бијесан што ни у приватности не могу да имам секс,“ признаје.
Пут ка прихватању и исцјељењу
Ендрју је потражио терапију и почео да узима антидепресиве у касним 20-им годинама, али су борбе са самопоуздањем и самопоштовањем наставиле да га прате.
„Нисам желио да пролазим кроз све то - радије бих био сам. Осјећао сам срамоту (због тога што сам невин). Недостатак самопоуздања, самопоштовања и потискивање сексуалности довели су ме до тога да потражим терапију јер сам био престрављен од интимности са било ким. Сада се не стидим што сам невин са 47 година,“ каже он.
Писање као терапија и нови почетак
Ендрју је пронашао утјеху у писању, што му је помогло да изрази емоције које је годинама потискивао. Објавио је књигу „Боје ријетке птице“ (Colours of a Rare Bird), у којој отворено говори о својим искуствима, страховима и путу ка самоприхватању. Књига је постала његов начин да се ослободи осјећаја срама и да подијели своју причу са свијетом.
„Писање ми је помогло да пронађем свој глас, своје самопоуздање и своју вриједност. Сада, када се спремам да објавим своју књигу, поносан сам на то ко сам. Ова књига није само о мени - она је о свима нама који смо се борили да пронађемо свој глас,“ пише на његовом сајту.
Ангажовање у заједници и нада за будућност
Ендрју је почео да се ангажује у локалној ЛГБТ заједници и по први пут је волонтирао на локалном Прајду. Такође, дио прихода од његове књиге намијењен је подршци програму „Понос у старењу“ (Pride in Ageing) ЛГБТ фондације, који помаже старијим ЛГБТ особама које се осјећају изоловано или одбачено.
„Људи желе наду. Желе да знају да заиста постоји нешто тамо. Желе да знају да је све у реду. Имао сам привилегију да доведем људе Христу, као што ми је он тражио. Сва власт коју је он имао, дао је нама у име Исуса Христа, не због тога ко смо ми,“ рекао је Ендрју у интервјуу за једну емисију.
